Tango je sastavni deo načina zivota naroda Argentine i njenog glavnog grada, Buenos Aires-a. Tango su u Argentinu doneli španski osvajači. U to vreme je bio poznat pod imenom ”Baile con corte” ili ples sa odmorom Na početku XIX veka, ples se pojavio i na Kubi, u Urugvaju, Brazilu označavajuci ples u paru. Važan uticaj kako plesni, tako i muzički, na Tango su imali kubanska Habanera i argentinska Milonga. Modernizovani Tango je dobio ime Tango Argentino, koji se proširio uglavnom u lučkim četvrtima Buenos Aires-a, i obalama La Plate. Ples je praćen najčešće muzikom violine, gitare, flaute i klavira. Nakon 1870. godine ples je praćen na bandoneonou, muzikom donetom iz Nemačke (to je kromatska tango-harmonika). U Tangu, protkanom špansko-argentinskom tugom, pokazuju se suprotnosti muško-žensko, čvrsto-mekano, grubo-sentimentalno. Tango u sebi sadrži jake emocije, priča priče o odnosu muškarca i žene, o besu prevarenog ljubavnika, o životu i smrti… Za razliku od drugih plesova, ovaj se ne igra samo na sceni, već i u životu. Dakle, život pleše tango, tango pleše život. Dobri poznavaoci Argentinskog tanga tvrde da ova igra pruža jedinstveno zadovoljstvo, jer takav niz pokreta ljudsko telo nigde na drugom mestu ne može da doživi. To je umetnost balansa, sklada i elegancije i istovremeno traži od plesača da čita kompoziciju i odgovori plesom na svaki njen deo. Na početku XX veka, Tango postaje društveni ples u Argentini. Počeci tanga u Argentini vezani su za gauchos-e koji su morali da hodaju savijenih kolena jer su njihove kožne pantalone očvrsle od konjskog znoja. Oni bi noću izlazili u lokalne plesne sale i plesali sa devojkama koje su morale da drže svoju glavu zabačenu, i rukom da odguravaju rame partnera, jer se gauchos-i nisu kupali. Desnu ruku su držale na partnerovom kuku, u blizini džepa kao znak da očekuju da budu plaćene za ples. Godine 1907., Tango je prešao u Evropu i očarao Pariz, gde se pojavljivao u špansko-argentinskim lokalima, pa je prihvaćen kao društveni ples. Prvo takmičenje u Tangu organizovano je u Nizzi. Godine 1912. izbila je Tango-groznica delom cele Evrope, ali su ga napadali zbog „neukusnog stila“. Naročito je Crkva bila protiv, tako da su ga na duže vreme zabranili. Ako su nekoga u to vreme uhvatili da pleše Tango, jednostavno su ga uhapsili i osudili. Nakon mnogo godina, strogost je ublažena i Tango se ponovo vratio u plesni život. Godine 1920-1921. Englezi su reformirali južno-američki Tango. Ova pojednostavljena verzija nije bila sasvim prihvaćena, ali je 1922. godine na Tango-konferenciji organizovanoj u Londonu, Tango ipak prilagodjen engleskom stilu. Sentimentalni Tango Argentino zamenjen je engleskim Tangom različitog stila: trzaji (prvenstveno glavom), strastveni progresivni pokreti, nagla zakašnjenja i jednoznačno odvajanje figura. Danas na takmičenjima imamo dve vrste Tanga. Jedna vrsta Tanga je engleskog stila, koji se pleše na takmičenjima standardnih plesova, a druga vrsta je Argentinski Tango, koji je na programu show plesova. U takmičarskom Tangu nema dizanja niti spuštanja. Kretanja počinju iskorakom preko pete. Kolena su lagano savijena sve vreme, noge se ne ispružaju ni kod priključka. Jednostavni koraci napred i nazad, koji se mogu plesati i po blagom krugu, daju osnovno kretanje Tanga. Godine 1929. standardizovali su formu, koju i danas plešemo, a koja je od 1930. godine preuzeta i u Nemackoj. Karakteristike Karakter: čvrst i uverljiv, bez njihanja, prostorno kretanje, staccato akcija Kretanje: elegantno, izmena dinamičnog kretanja, fleksibilnost nalik na kretanje mačke Takt: 2/4 Tempo: 33 bpm Naglasak: na prvom i trećem taktu Dizanje i spuštanje: nema Dinamika: dobro izbalansirana težina, vremenski-prostorno kretanje Interpretacija Tango ne sme izgledati mehanički, trebalo bi odavati pojam kretanja mačke ili tigra, a uz to u figurama se naglašava i španska arogancija. Nema dizanja i spuštanja, oseća se stalna kontrola kroz unutrašnji deo stopala. Iako nastao u zemlji koja je bila pod jakim uticajem mačo kulture, tango je ples koji predstavlja i izbalansiran odnos između muškarca i žene. Ako jedan deo partnerstva ne funkcioniše, par nije izbalansiran i ne može se plesati. Ovo je tačno za sve standardne plesove ali u tangu postaje najočiglednije zbog karaktera i oštrine. Svaki plesač će plesati tango na svoj način jer je to ples karaktera, ples bez strogo utvrđenih pravila, ples gde individualnost znači sve.
