Ovog leta sam posetila azijski kontinent. Pet dana u Tokiju svakako nije bilo dovoljno… Mnogo toga je ostalo neistraženo, što je i za očekivati. Mislim da bi mesec dana bilo dovoljno za onaj pravi utisak. Same pripreme za Tokio su trajale oko mesec dana. Istraživali smo sve do sitnih detalja, od znamenitosti, proučavanja japanske kulture i japanskog jezika.
Posetili smo Sensoji hram ili Asakusa kanon hram. To je najpoznatiji tokijški budistički hram. Hram je nastao po legendi iz 628. godine. Tada su dva ribara upecala statuu Kanon, boginju milosti, u Sumida reci. Iako su statuu vraćali u reku ona im se konstantno vraćala. Legenda kaže da su tada u čast boginje milosti rešili da sazidaju ovaj hram koji je završen 645. godine. Hram se sastoji iz tri dela, Kaminarimon (ulazna kapija), Nakamise (ulica gde se mogu kupiti japanski suveniri) i glavna prostorija hrama.
Ginza, luksuzna shopping četvrt, me je oduševila po velikom broju internacionalnih prodavnica, butika i restorana.
Posetili smo i Edo muzej, muzej japanske istorije iz Edo perioda. Ovde već nešto detaljnije otkrivamo ko su bili Japanci… Jako vredan narod koji poštuje tradicionalne vrednosti. Svaka japanska patrijarhalna porodica je živela u skromnim uslovima. Otac je imao svoju radionicu, dok je pored, u susednoj sobi, živela cela porodica sa decom. Spavali su na podu na tankoj prostirci. Glavni sastojci u ishrani su bili pirinač i riba. Obrazovanje dece je bila osnova razvoja društva. Mali Japanci su već sa pet godina išli u školu, gde su učili algebru i čitali poeziju.
Boravak u Tokiju je bio neočekivan, nešto što se doživi jednom u životu.
