12 Gnevnih ljudi 12 Gnevnih ljudi je jedan od najboljih naslova iz Hollywoodskih zlatnih godina, o kojima danas možemo samo sanjati. Scenario je pisan religioznom predanošću i godinama je analiziran, popravljan i ocenjivan pre nego što je film dobio zeleno svetlo. Filmske ekipe su bile sastavljene isključivo od najboljih svetskih profesionalaca, vrhunskih stručnjaka svog zanata, a glumci često prethodno dokazani na najzahtevnijim Šekspirovim predstavama na Broadwayu. Nije ni čudo da Hollywoodski naslovi iz 50-tih i 60-tih i izgledaju tako savršeno, precizno i moćno danas, baš kao najbolji primeri večno elegantnog skandinavskog industrijskog dizajna, nemačkih automobila, švajcarskih satova ili venecijanske čipke. Film je režirao poznati umetnik Sidney Lumet (Pasje popodne, TvMreža, Serpico, Verdict), petostruki nominent i dobitnik Oscara za životno delo 2005. godne. Karakteriše ga strpljiv tempo, odlična kamera i tipičan primer studiozne klasične režije i iscrpnog rada s glumcima. Sindey Lumet režira odlične filmove (njegov novi „Before the devil knows you’re dead“ proglašen je kao jedan od najboljih filmova godine).
Radnja filma ide ovako: 12 porotnika je nakon slučaja, u kome je mladi špansko-američki tinejdžer osumnjičen za ubistvo svog oca, zatvoreno u porotničku sobu na najtopliji dan u godini, dok ne donesu odluku o njegovoj sudbini i saopšte je sudiji. 11 porotnika je uvereno u mladićevu krivicu, dok jedan porotnik nije siguran. Da bi odluka bila valjana, mora biti ista kod svih 12 porotnika. Neodlučni porotnik #8 (filmska ikona Henry Fonda), polako počne preispitivati činjenice slučaja, menjajući i bacajući svetlo sumnje na tuđa zacementirana mišljenja, a posebno iritirajući agresivnog i glasnog porotnika #3 (odlični Lee.J.Cobb). Zašto je 12 Gnevnih ljudi remek-delo? Prva stvar je fantastični scenaro, kakav više ne viđamo često. Scenaro je napisao Reginald Rose, po njegovoj prihvaćenoj knjizi. Od svih 95 minuta filma, 94 minuta se odvijaju u maloj sobi u kojoj jedva stane 12 ljudi. Rose svoje likove stavlja u prostor u kome će prevladavati vrućina, klaustrofobija, napetost i skučenost. Likovi galame, psuju, napadaju, diskutuju i znoje se u toj stisnutoj sobici, čiji zidovi nakon svake svađe izgledaju sve uži i uži. Dijalozi su jednostavno genijalni, vrte se oko radnje, oštro zapitkuju bitna pitanja, preispituju sud, pravosuđe, istinu, pravdu, život, rasizam, krivicu i ljubav, na potpuno uverljiv i potpuno ljudski realističan način. Svaki od 12 karaktera u filmu ima svoje mesto u životnoj hijerarhiji koja postoji izvan te sobe, ali što je najgore, hijerarhija postoji i unutar te sobe u kojoj se 12 stranaca određuje jedan prema drugom na osnovu godina, odeće, manira, finansijski vidljivog statusa, fizičke konstitucije. Svakom od 12 likova je data najmanje jedna bitna dijaloška scena u kojoj saznajemo o njegovim stavovima ili u kojoj on mora braniti svoje mišljenje o slučaju pod verbalnim napadima ostalih 11 stranaca u sobi. Rose kreira atmosferu, prostor i likove koji jednostavno ne mogu imati bolju scenarističku potkovanost da sagrade briljantnu, inteligentnu, najbolju sudsku dramu svih vremena. Druga stvar je potpuno pogođena režija Sidney Lumeta i kamera legendarnog Borisa Kaufmana. Jedan mali primer njihove genijalnosti: Sidney Lumet je želio da se soba u kojoj su porotnici, sve više i više sužava kako film odmiče prema napetom finalu. U tom smislu, Lumet je odlučio koristiti filmske objektive duže fokusne dužine da bi postepeno iluzijom smanjivao sobu. On je to šaljivo nazvao „zaplet s objektivom“ ili „lens plot“.
Još jedna briljantna ideja: Lumet je snimio prvu trećinu filma iznad visine očiju glumaca, drugu trećinu filma – dijaloški najbitniju u visini očiju glumaca, a treću emotivno najsnažniju ipod visine očiju. Psihologija nam objašnjava da ako je kamera visinom iznad subjekta snimanja sugeiriše dominciju kamere, u ovom slučaju dominaciju gledaoca, ako je kamera u visini očiju subjekta, karakteriše ličnost, poistovećivanje sa subjektom, a ako je niže od očiju karakteriše dominaciju subjekta naspram publike. Iz gore napisanog nije teško shavtiti da Lumat i Kaufman izvrsno barataju svojim talentom i alatima, da bi dočarali duboku psihološku dramu i subliminalnim tehnikama precizno iskomunicirali karakter filma. Treća stvar su glumci. Nije teško prihvatiti činjenicu da je ovo „glumački film“ ako znamo da se cela radnja odigrava u maloj sobi sa 12 likova. Svaki od tih likova pruža gledaocu razloge i mogućnost da se poistoveti upravo s njegovim stavom i karakterom, a jedino oruđe koje glumac, ograničen prostorom i nedostatkom filmskih trikova ima da to posigne, je odlična gluma. Neverovatno je gledati ovu staru gardu karakternih glumčina (Henry Fonda, Lee. J Cobb, Martin Balsam, Jack Warden, Ed Begley…) kako genijalno poseduju sve aspekte uloge i pružaju lične primere dobre glume kroz razne discipline kao što su: glumačka mimika, kretanje glumca u mizansceni, dijalog, monolog i fizičke reakcije na tuđu glumu. Ako želite neki film u kome možete naučiti i izanalizirati glumu, 12 Gnevnih ljudi je upravo to što tražite. Odličan film koji funkcioniše na svim nivoima, postavlja teška pitanja, daje pametne odgovore, intrigira maštu, hrani duh i, što je najvažnije, ni u jednom trenutku ne vređa inteligenciju gledaoca. Svi ti elementi izračunati u jednostavnoj matematičkoj formuli, mogu dati samo jedan rezulatat a to je remek delo. William Friedkin („Egzorcist“, „Francuska veza“) je (1997) snimio izvrstan remake sa Jack Lemmonom, George C. Scottom i James Gandolfinijem u glavim ulogama.
