Ajkula Film „Ajkula“ je leta 1975. postao pravi fenomen, koji se čak odrazio i na globalni letnji turizam, kada su zabeleženi veliki pomaci u načinu na koji su ljudi posmatrali turističke destinacije poznate po napadima morskih pasa tipa Australija, Južna Amerika, California i Florida. Čak je i sam trailer glasno upozoravao sugestivnim rečenicama: “ovog leta nešto vreba u moru” i “nemojte plivati daleko od obale”. Šerif Brody je klasični šerif lokalnog turističkog gradića , koji se nedavno sa porodicom doselio iz užurbanog i kosmopolitskog New Yorka u maleni i idilični Amity. Njegovu dosadnu dnevnu rutinu ispunjenu papirologijom i prometnim prekršajima prekida serija brutalnih napada morskog psa. Nakon podizanja panike i sukoba s nepokolebljivom upravom grada, koja ne želi gubiti dragoceni prihod od turizma, trojica muškaraca: hidrofobični šerif Brody (odlična uloga Roy Scheidera kao realističnog junaka s ljudskim manama), iskusni morski vuk Quint (legendarni Hollywoodski macho tough guy Robert Shaw) i vrckavog boemskog morskog biologa Hoopera (uvek nepravedno podcenjeni Richard Dreyfuss), se upuštaju u hladnokrvni lov na velikog morskog protivnika. Film pretvara u epsku bitku na život i smrt između čoveka i prirode. Nakon par šahovsko kompleksnih nadmudrivanja s psom, hrabra trojka polako shvata da su se upustili u borbu protiv nečega što je daleko moćnije od njih samih – u borbu protiv besne 10-metarske mašine za ubijanje, koji nema savesti ni milosrđa u potrazi za dobrim zalogajem. Spielberg otvara film napetom i brutalnom scenom noćnog napada na pijane tinejdžere i tako potvrđuje pravilo da su upravo tinejdžeri, u potrazi za neobaveznim seksom, uvek najdraži ulov svakom pravom ubici od Jasona Vorheesa, Michael Myersa, Freddy Krugera pa sve do našeg morskog prijatelja Brucea. Za sve one koji još nisu sigurni da li je Spielberg vešt reditelj preporučuje se repetitivno gledanje ove scene, koja je tako strpljivo i vešto izgrađena da je većina ljudi, a pogotovo mlade dame, i danas vrlo skeptična o noćnom kupanju. Spielberg radi još jednu odličnu stvar. On, naime, zna da su mu potrebni likovi sa kojima će publika saosećati, čije će krupne planove lica vešto miksati s raskošnim kadrovima otvorenog mora i frenetičnim kadovima u kojima je Bruceova pristutnost potrebna, bi postigao količinu drame i napetosti koja će mu biti potrebna na kraju filma. Spielberg je svestan toga da napetost i tragedija nisu ništa ako nisu posmatrani kroz lice osobe koje volimo, cenimo i poštujemo. On baš i koristi napor da bi kroz sugestivan scenario bolje razvio likove i dao im određene osobine koje će kasnije u času nevolje apostrofirati, u još jednoj simboličnoj pobedi ljuskog duha nad razarajućom snagom prirode. Kraj filma, tj završnih pola sata, 45 minuta lova na Brucea, je savršeno. Imamo sve što nam treba da uživamo u vrhunskom filmu. Nepeta akcija i strpljiva avantura potrage, u kojoj su nam kadrovi Brucea i njegovih zloglasnih leđnih peraja sakrivenih među talasima u delekim kadrovima. To iščekivanje, pomešano s konstantnim nesuglasicama karakterno različitih likova na malom izolovanom prostoru (brod), još više stvara nervozu i iščekivanje za finalnom konfrotacijom. Lik Quinta, koji je napisan negde između pijane verzije Jack Sparrowa i Kapetana Kuke, zamera Brody-ju i Hooperu mekanost, neiskustvo i gradsku razmaženost, dok ova dvojica njemu zameraju hladnokrvnost, sirovost, vulgarnost i neotesanost. Njihovi se karakteri pomiruju i bliže u još jednoj briljantnoj sceni iskrenog Quintovog pijanog monologa u kojem on priča o svojim tragičnim susretima s morskim psima nakon brodoloma u Drugom Svetskom ratu. Ta scena i činjenica da su već bliže upoznali svog morskog protivnika, daje im dovoljan razlog da se ujedine i zaborave svoje razlike, barem dok ne pobede opasnog protivnika koji je do sada već napravio uspešnu tranziciju u naš um, pojavljivajući se sve više i više i sve bliže i bliže na velikom platnu demonstrirajući nam svoju snagu u izvrsnoj sceni u kojoj ga posada usporava prikačivanjem plastičnih bačvi za leđa. Nakon velikog četvoroboja, u kojem udovi, harpuni i meci lete na sve strane, more sve dublje prodire u brod, a strah sve više na lica publike nesigurne u srećan kraj. Spielberg nam donosi i vrlo realno rešenje filma, u kojem pobjeđuje strana za koju navijamo, ali njen opstanak zavisi opet od volje mora i morskih Bogova – naravno svi se sećate završne scene s bocom plina u ustima bele psine i zagonetno izmorenog smeška na Bordy-jevom licu, koji leži na slomljenom jarbolu i polako tone u crne dubine mora. Muzika John Williamsa je inteligentno predstavljena, zastrašujuća glavna melodija koja je perecizan spoj dubokih, skoro onomatopejskih zvukova približavanja morskog psa, s podmuklim efektom koji imamo kada slušamo ispod vode i raskošnih avanturistički nabijenih gudačkih instrumenata u kojima orkestar bruji snagom hiljadu nadolazećim talasa. Film je osvojio Oscara za montažu, muziku i zvuk, a nije uspeo potvrditi nominaciju za najbolji film (Te godine su u konkurenciji bili “Let iznad Kukavičjeg gnezda”, “Nashville”, “Barry Lyndon” i “Pasje popodne”).
