Casablanca Malo je filmova poput Casablance koji s toliko ljubavi, romanse i egzotike govore o borbi malih ljudi protiv globalnog problema. Iako je Casablanca filmska verzija pozorišne predstave „Everybody Comes to Rick’s“, svoju premijeru imala je pre same predstave. Snimljena je u studiju Warner Brosa. za “vrtoglavih” milion dolara. Glavne zvezde filma su Humphrey Bogart i Ingrid Bergman. Producentska ekipa je s njima zapravo ušla u veliki rizik, iako je jedan od producenata Hal Wallis godinu dana ranije s Bogartom odradio fantastični Maltese Falcon. Holivudska zvezda Bogart do tada nikada nije odigrao romantičnu rolu, a Bergmanova je tada bila samo mlada, zanosna i relativno talentovana Šveđanka. Ali se rizik isplatio. Casablanca je za nekoliko godina zaradila preko “neverovtnih” četiri miliona dolara, Bogart je ulogom dobio status jednog od najvećih,glumaca, a Bergmanova je postala svetska zvezda. Mišljenje kritike je bilo da je tema filma samo antifašiskičkapropagandna, ali je Casablanca vremenom postajala sve prihvaćenija i sve popularnija, a danas je po svim statistikama američke kinematografije najprikazivaniji film u istoriji. Mnogi čak i govore da je najbolji film ikad, dok Ebert kaže: “Kane je najveći, Casablanca je najomiljenija.“ Po svom stilu Casablancu svrstavaju u noir, ali je Casablanca atipičan noir film. Poseduje elemente koji se pridržavaju zakonitosti noira, ali isto tako neke krši. Vizualno i ambijentalno Casablanca ispunjava sve uslove, koristi svetlo i senke, dosta noćnih sekvenci, dim cigareta, zavese, flashback, skučeni prostor lokala, jazz muziku, ali nema pravi ikonografski noirovski identitet. Kao glavne likove nema ni istražitelja, ni žrtvu, ni psihopatsku ličnost, a sadrži sasvim atipičan lik femme fatale. Naizgled je to obična antifašistička propaganda zamaskirana ljubavnom pričom kako su je u početku predstavljali, ali dubljom analizom saznajemo da je njena ideja i njena poruka jedna mnogo dublja celina, skup zanimljivih arhetipa kao ljubavni trougao, mistična žena, sluga veran gazdi, ljubav i čežnja, pijanac bez budućnosti. Oni se zajedno sastavljaju u jednu zanimljivu i jednostavnu priču. Smisao je znatno složeniji ispod te površine. Casablanca predstavlja složeni društveno politički komentar na kolonijalizam i propagira borbu za slobodu. Vreme radnje je Drugi svetski rat kada ishod rata još nije bio poznat. Iako sama priča donosi borbu protiv okupatorskog Trećeg Reicha, za mesto radnje nije slučajno izabran Maroko, odnosno Casablanca. Maroko je u to vreme bila Francuska kolonija u kojoj su mnogi Marokanci bili robovi svojih internacionalnih gazda koje je nadgledala Francuska vlast. Nisu bez razloga domaćini u filmu bili samo sluge, prodavači tkanina ili vratari lokala. Dok su mnoge francuske patriote propagirale liberte, egalite, fraternite(sloboda, jednakost, bratstvo) mislivši pri tom na okupiranu Francusku, jednako okupatorski su se ponašali u Maroku čijim su potlačenicima spomenute reči jednstavno bile strane. U prilog tome ide i casting koji je simbolična međunarodna potpora, a sastavljena je od Amerikanaca, Britanaca, Austrijanaca, Nemaca, Šveđana, Rusa, Francuza, Mađara, Bugara i ostalih. Nakon prvog gledanja Casablance stiče se utisak ugodnog i sasvim običnog filma. Međutim, Casablanca je briljantan film koga krasi prvenstveno maestralno složen scenaro, izvrsna rediteljska snalažljivost u složenim situacijama, kamera koja daje specifičan egzotičan štih, romantična napetost. Briljantnost scenarija zasluga je Howarda Kocha koji je složio fantastičnu karakterizaciju likova. U središtu priče imamo vlasnika lokala, odbeglog borca protiv Trećeg Reicha i njegovu suprugu, glavnog žandara, fašističkog časnika, zatim, niz sporednjaka, francusku prognanicu, vlasnika rivalskog kafića, kafićskog klavijaturistu, sitnog dilera, vratara, barmena i bugarski izbeglički par. Među svima je stvoren jasan odnos i utiču jedan na drugog, pa se stvara neopisiva količina napetosti zbog koga do kraja ne znamo ko je pravi pozitivac. Odbegli borac Victor Laszlo, iako se bori protiv zla, neverovatno je krut i odbojan i osim što želi beg iz Casablance njegove namere nikako nisu jasne. Vlasnik lokala Rick Blaine jasno nam se nameće kao glavni lik predstave, ali njegov cinični karakter i stav kome je glavna preokupacija dobro sklopljen posao, odbija nas od sebe već na samom početku. Glavni žandar Cpt. Renault okarakterizovan je kao nacistički saradnik, kockar i ucenjivač. Od Laszlove supruge Ilse Lund, u ovoj romantičnoj priči, odbija nas dvosmerna ljubav koju zapravo do samog kraja nismo uspeli razumeti. Međutim, patriotizam skriven u njima ekskalira na kraju u samoinicjativnu žrtvu koja ih sve pretvara u pozitivce. Predivna stvar koju Casablanca nudi jeste da taj žrtveni lik nije određen nego je pružen gledaocu da ga sam bira iz svog ugla gledanja, bilo da je on ljubavni, politički ili moralni. Provereni majstor kamere Arthur Edeson (Maltese Falcon) još je jedan od uzroka vizualne varke, jer fluidnošću svoje kamere, laganim lebdećim pokretom po Rick’s Café Americainu stvara prijatnu atmosferu čijom nam lepotom odvlači pažnju. Kvalitet kamere i fotografije najvernije je prikazana krupnim kadrovima lica Ilse Lund(Ingrid Bergman) snimane posebnim filterima kako bi izgledala tužnije i nostalgičnije, a oči, pune suza. To ne umanjuje Bergmaničinu fantastičnu glumu koja samo izrazom lica i najjednostavnijom mimikom pokazuje i zbunjenost i zaljubljenost i tugu i bezbroj drugih emocija u istom trenutku. Iako je Casablanca zaista celokupno briljantno složen materijal, dva segmenta se jednostavno moraju izdvojiti. Prvi je glavni lik Humphreya Bogarta, Rick Blaine za koga su najveći teoretičari filma govorili da je najkompleksniji lik u istoriji američke kinematografije. Bitno obeležje noira je održavanje cinično socijalnog trenda tog doba, uključujući nedorečenost ličnog i političkog stava glavnog lika. Tako reditelj Michael Curtiz, pri prvom susretu s Rickom jasno naglašava njegovu apolitičnost ali nam njegovim igranjem šaha sugeriše njegov strateški karakter. Fizički gest je, takođe, ključan faktor u karakterizaciji nekog lika. Rickova najbitniji i najsnažniji fizički gest je njegovo kimanje glavom, bilo potvrdno ili ne. Kod upoznavanja Rickovog lika, Curtiz nam skreće pažnju na njegovo klimanje osoblju za dozvolu neke radnje, primer kod primanja kartica ili puštanja u lokal. Snaga njegovog gesta jasna je ozbiljnim shvatanjem njegove poruke, a bitnost izlazi na videlo kada postaje ključni moment ključne scene filma. Nakon što smo upoznali Ricka, ciničara i strogog poslovnjaka, Curtiz nam dijalozima otkriva Rickovu prošlost pomoću njegovih sagovornika. Nabavljao je oružje Etiopljanima, borio se protiv fašista u Španiji, ali Rick i dalje istraje na apolitičnosti i opravdava navedene radnje unosnim poslom. Vrhunac njegovog apolitičnog i nepristranog stava je odgovor na pitanje o njegovoj nacionalnosti, na šta odgovara: “I’m a drunkard.” Iako je Rick herojski lik, ranjiv je i pokazuje srditost i razočaranje, ali i samilost i meko srce. Taj zaključak crpimo iz njegovog odnosa s ostalim likovima. Rick je tvrdi ciničar koji vešto skriva slomljeno scre ispod hladnog lica. Svojim dolaskom, Ilsa postepeno otkriva njegovu masku. Tako njihov odnos postaje simbol njegove političke opredeljenosti kojoj se toliko vešto odupire tokom celog filma. Inteligentan način karakterizacije Rickova lika, odnosno njegove mekše ljudske strane, je pojavljivanje mlade Bugrake Ane i njenog muža kojima je neophodna finansijska pomoć oko viza za odlazak. Rick se poistovećuje s njom videvši u njima svoj nekadašnji pariški problem kada je ostao bez Ilse, pa odluči da im pomogne. Da bi nam na najednostavniji način objasnio Rickov i Ilsin nekadašnji odnos, Curtiz vešto koristi flcashback u Parizu. A u tom Parizu diže količinu napetosti, i dočarava uzrok bega Evropljana u Maroko. Između njihovog smeha, ljubavi i lepote, antologijski balansira strašni ratni haos. Način na koji nam Curtiz sugeriše Rickov poslovni, prijateljski ili nategnuti odnos s određenim likom jest oblik njegovog imena. Jasno nam je u kakvom je odnosu sa sagovornikom kad ga oslovi sa Rick, Richard, Ricky ili Herr Blaine. Nakon što Rick odbije da pomogne Laszlu skup nemačkih vojnika počinje pevati svoju rodoljubivu pesmu Die Wacht am Rheim, na šta Laszlo uzvraća popularnom Marseljezom, francuskom himnom. Pridružuje mu se ostatak lokala i nemačka skupina biva nadglasana. Drugi segment koji se naprosto mora izdvojiti je uverljivo najlepša, najsnažnija i najuticajnija, popularna Marseljeza scena, ujedno i prekretnica celokupnog filma. S njom nam Curtiz omogućava da otkrijemo pravi smisao, a svim likovima otkriva njihovo pravo lice. Najupečatljivija je uloga Yvonne, mlade francuske prognanice i bivše Rickove ljubavnice, koja ulazi u lokal kao pratnja jednom od nemačkih vojnika, ali pada pod uticaj pesme i atmosfere te sa suzama u očima peva i na kraju ponosno uzvikuje: “Vive La France. Vive La Democracy.” Sada dolazimo do suštine Rickovog fizičkog gesta klimanja glavom. Iako je Laszlo pokretač pesme, ključ scene je Rick. Laszlo naređuje bendu “Play La Marseillaise! Play it!”, ali bend čeka Rickovu dozvolu, a on svojim potvrdnim kimanjem daje odobrenje za početak. Njegov fizički gest nije samo znak dozvole već i potpuno otkrivanje njegovog političkog stava kojem se vešto opirao tokom filma. Rick u tom trenutku postaje romantični junak i istinski pozitivac što dokazuje Ilsino isključivanje iz pesme i hipnotičan pogled divljenja upućen Ricku. Kao mnogi drugi filmovi i Casablanca je nailazila na mnoge probleme tokom snimanja. Najveći problem bio je zapravo kraj filma koji u scenariju još nisu imali. Mnoge su ideje prodefilirale zbog mogućeg romantičnog kraja u kojem bi Ilsa i Rick ipak ostali zajedno. Ideja Laszlove smrti pre bega uništila bi kompletan pređašnji rad, a Ilsino ostavljanje Laszla nije dolazilo u obzir jer u Warner Brosu razlaz bračnih parova nije bilo moguće pokazati iz etičkih razloga. Izabrani kraj bio je pravo iznenađenje za gledaoce, jer glavni junak Rick ostaje poražen u ljubavnom trouglu, a emocionalna Ilsina strana na kraju ostaje tajna. Paul Henreid (Laszlo), tada velika zvezda nije imao veliko mišljenje o Bogartu kao glumcu, a i u privatnom životu nisu se baš slagali. Tako je bilo je i na snimanju, ali je Curtiz to vešto iskoristio. Danas postajemo svesni koliki je uticaj Casablanca ostavila na filmsku kulturu. Mnogi su reditelji i scenaristi delove svojih filmova posvećivali baš Casablanci, tehnički ih kopirali, a imena svojih filmova davali po njenim frazama poput Woody Alena i njegovog Play it Again, Sam ili Bryan Singerovog Usual Suspectsa. Citati iz filma poput “Louis, I think this is a beginning of a beautiful friendship”, “Play it, Sam. Play As time goes by.”, Off all the gin joints in all the town in all the world, she walks into mine.”, “We’ll always have Paris” postali su kultni dio filmske istorije. Nezaboravna je i prekrasna muzička tema Maxa Steinera “As time goes by” koju ljubitelji Franka Sinatre i dan danas rado pevaju. Casablanca je dobitnik triju Oscara među kojima je i onaj za najbolji film, ali najveće priznanje sigurno je ono udruženja američkih scenarista koji su Casablancu proglasili najkopletnijim scenarijem svih vremena. Danas, nakon skoro sedamdeset godina od njenog prvog prikazivanja s ponosom i velikom nostalgijom ostaje nam samo za reći, “We’ll always have Casablanca”.
