Dobar, loš, zao Spaghetti žanr je nastao u Italiji, po ideji italijanskih majstora poput poznatog Sergia Leona (Bilo jednom na Divljem zapadu, Za šaku dolara, Za šaku dinamita) i manje poznatog, ali takođe odličnog Sergia Corbuccia (Companeros, Django, Velika tišina). Glavne odrednice spaghetti westerna su: snimani su u Italiji, produkcijski jeftini, naglasak na naturalističkim vizualnim detaljima (prljavština, muve), vizualno pogođeni likovi, ćutljivi junak, izražena brutalnost, sirovost, nepravda, atmosferski soundtrack, upečatljiv kraj, odlične kompozicije kadra. Radnja filma: Blondie (Dobar – Clint Eastwood) je profesionalni revolveraš koji pokušava zaraditi par dolara. Angel Eyes (Zao – Lee Van Cleef) je plaćeni ubica koji uvek izvrši zadatak za koji je plaćen. Tuco (Loš – Eli Wallach) je prevrtljivi i lukavi kriminalac koji se brine samo za svoje interese. Tuco i Blondie su partneri koji zarađuju novac preko Tucove poternice. Blondie odluči prekinuti partnerstvo i ostaviti Tuca na cedilu. Tuco uhvati Blondiea pokraj kočije s čovekom na samrti koji Tucu oda ime groblja gde je zakopano zlato, a Blondieu ime groba. Dvojica prevrtljivaca su primorani na saradnju, dok ih u stopu prati zli Angel Eyes koji želi da ga ovi odovedu do plena, da ih ubije i preuzme 200 hiljada dolara u zlatu, na koje su sva trojica bacila oko. Dobar, loš, zao je završni deo Leoneove dolarske triologije u kojoj su još i „Za šaku dolara“, „Za dolar više“. Zbog skromnih produkcijskih uslova („Za šaku dolara“ snimljen za samo 200,000 $), sva filmovi su snimljeni na jugu Italije, koja je svojim surovim izgledom zamenila klasični western setting Old Hills, koji je tako dobro potrošio John Ford. Rađanjem novog Old Hilla u Italiji, rodio se i novi podžanr. Leone je osim eksterijera pokušao uštediti i na sporednim ulogama koje su mahom glumili vizuelno uverljivi seljaci i farmeri, ne zbog glumačkog umeća (glasovi su im sinhronizirani na engleski), već zbog zanimljive fizionomije. Sve se to radilo i iz dopadljivosti i profitnih razloga jer je amerikanizacija filmova izvan Amerike bila poželjna, pogotovo kad je veliki žanr westerna bio na kolenima i potpuno potrošen. Kad je Leone napokon uvideo svoj talent da kreira jednu potpunio drugu priču i poetiku koja će se oslanjati na klišeiziranje westerna, njegov uspon je nazaustavljivo počeo. Bazirao je svoje filmove na „čoveku bez imena“ koga je otelotvorio Clin Eastwood ili Charles Bronson u „Bilo jednom na divljem zapadu“. Leone se usresredio na jednostavne priče o osveti, prevari, laži i hrabrosti da bi dobio sposobnost pričati priču kroz vizualne slike, a ne toliko kroz dijalog. Kontrast kod razvoja likova pomoću dijaloga je i vidljiv u „Dobar, loš, zao“, gde Eastwoodov lik kaže svega par rečenica, a Tuco ne zatvara usta većinu vremena. Taj se postupak provalačio kroz Leoneov poseban stil režiranja u kome je u fokusu bila snaga slike, a ne pripovedačka vrednost filma. Zbog toga i često imamo kompleksne herojske kadrove u kojima kamera u kontinuiranom kadru kreće od totala surovog prostora do eksremno krupnog plana izbrazdanog lica i hladnih očiju lika u kojima se još jednom potvrđuje Leoneovska povezanost i simbioza surovosti čoveka i prostora. Za stil njegove režije najbolje je gledati koliko je pokupio od HItchocka. Leoneu je za razvoj scene, radnje i neočekivane obrte skoro uvek odgovoran ugao kamere, koji svojim sporim pokretom kroz scenu polako otkriva u pozadini skrivenog revolveraša ili situaciju koja iz korena izmenjuje sve što smo upravo videli. Takvi kadrovi se zovu „detekcijski kadrovi“ i ključni su za podizanje napetosti kod gledaoca. Italijanski majstor se, poput Hitchocka, voleo i poigravati sa strpljenjem i percepcijom gledaoca često preterivajući s krupnjacima i detaljima lica pre npr. revolveraškog obračuna, isušivajući strpljenje gledaoca i maksimalno isceđujući svaku sekundu do neizbežnog tragičnog završetka scene. Najbolji primer je i briljantno režirana finalna scena „troboja“ na groblju popraćena epskom Morriconeovom temom „Ecstasy of gold“, koja daje ovom filmu jednu novu, skoro antologijsko biblijsku vrednost. Još jedna briljantna sekvenca je sekvenca „Građanskog rata“, koja po dužini, režiskoj spretnosti, odličnom monologu pijanog generala i vizuelnoj kompleksnosti postaje film sam po sebi. Nije bitno što ovaj film nema radnju dovoljnu za 3 sata. Leone ima svoja pravila i sa oskudnim dramskim situacijama sposoban je da svaku scenu produži za dvostruku, dajući joj skoro mitsku vrednost i snagu dvoboja između Davida i Golijata. Genijalno je što to Leone radi s likovima prljavih, zlih kaubojskih ubojica čiji život ne vredi više od muve na lešu. Možemo reći da su genijalci „spaghetti westerna“ poput Leonea vratili osmeh na lice publike i revitalizovali žanr, vraćajući prefiks „divlji“ na zapad.
