Građanin Kejn Građanin Kane je smatran kao jedan od najboljih filmova svih vremena. Na brojnim listama, knjigama, časopisima, Kane je zauzimao prvo mesto često kroz godine menjajući primat s filmovima poput: Rođenje nacije, Casablanca, Oklopnjača Potemkin i Kum. Svi su čuli za taj film, svi znaju da je to veliki film, kapitalno delo sedme umetnosti i jedan od Mount Everesta 100 godišnje istorije kinematografije. Na žalost mnogi ne znaju odgovor na pitanje „zašto“? Film prati priču i život najvećeg svetskog novinskog tajkuna Charles Foster Kane-a (lik baziran na William Randolph Hearstu, nešto kao da danas baziramo lik na Bill Gatesu ili Ted Turneru, vlasniku CNN-a i TCM-a). Charles Foster Kane, najmoćniji i najbogatiji čovjek na svetu umire u tišini svog velelepnog imanja Xanadu. Trenutak pre smrti Kane izgovara misteriozne riječi „Rosebud“. Mladi novinar pokušava otkriti značenje te reči i polako tone u istraživanje života i dela velikog tajkuna. Otkriva Kaneovo siromašno detinjstvo u kome je otrgnut i odvojen od svoje porodice. Razvoj ambicioznog dečaka u idealnog novinara. Njegov brak iz interesa s predsednikovom nećakom istovremeno prati finansijski rast i zastrašujuća moć. Sve više i više moći uništava sve više i više Kaneovu dušu. Film čini puni krug s Kaneovom smrću koja simbolizije propast Amerike koja pohlepno grabi moć i bogatstvo zaboravljajući na moralne vrednosti i smisao. Smisao života i ljubavi koji je tako dobro ukorenjen u značenju misteriozne reči „Rosebud“. Zanimljivo je da je Građanin Kane jedan od prvih filmova i velikih studijskih projekata u kome je autor tj, legendarni Orson Welles imao potpunu kreativnu slobodu. To je bio presedan u Hollywoodskoj istoriji, ali stvar je jasnija kad znamo činjenicu da je Welles (u vreme produkcije 25. godišnjak) bio zbog svojih mnogobrojnih talenata smatran detetom genijalcem, nešto slično Mozartu pre dolaska u Beč. Welles eksperimentiše sa formom i sadržajem, krijući pravu suštinu filma od studijskih moćnika koji su hteli znati kako stvar napreduje. U toku snimanja filma digla se velika prašina i zanimanje javnosti jer su procurile vesti da Welles radi neautorizovanu biografiju William Randolph Hearsta, najveće medijske ličnosti tog vremena i jednog od najmoćnijih ljudi u svetu. Nakon 365 dana snimanja velike studijske glavešine su bili iznenađeni viđenim materijalom. Bili su šokirani genijalnošću materijala koji će predstavljati neizbrisivu prekretnicu u filmskoj i medijskoj istoriji. Bili su do neke mere svesni veličine filma, ali su ipak delimično poklekli pred pritiscima besnog i ojađenog Hearsta. Naime, Hearst je digao medijsku hajku i pokušao otkupiti negativ filma kako bi ga zauvek uništio. Studio RKO se uspeo odupreti, ali je film pušten u limited release-u u bioskope. Kane je doživio i kritički i box office fijasko, iako je zbog šačice vidovitih kritičara primio 9 Oscar nominacija, od kojih je i potvrdio jednu (scenario Orson Wellesa i Hermann Mankiewicza – btw. jedini Oscar u Wellesovoj karijeri). Pubilka na Oscaru je zviždala i protestovala pre proglašenja svake od nominacija. Šta je bilo toliko inovativno i neshvatljivo kod filma da je tako šokiralo usijane glave? Prva od stvari koja se uči kroz analizu na akademiji je genijalna ciklična struktura filma koja je do tog istorijskog trenutka bila rezervisana za eksperimentalne filmove i filmove kratkog metra. Wellesov film kreće od kraja, tj. smrti, pa se kroz seriju naracijski potpomognutih flashbackova vraća u prošlost, detinstvo, mladost, razvijajući istovremeno paralelne priče likova i britak komentar povampirene Amerike duboko ogrezle u industrijskom dobu. Film završava Kenovom smrću i objašnjenjem reči „Rosebud“ , što je zapravo sam početak filma i završni dramski trijumf cikličke strukture. Druga stvar je tehnička naprednost i inovativnost filma koja duboko seže u semiotički, kreativni i autorski smisao filma. Welles i briljantni John Fordov direktor fotografije Gregg Toland su razvili potpuno nov način snimanja i upotrebe filmskih objektiva. Ako shvatimio da je objektiv kamere oko kroz koje se priča priča, vrlo je bitno shvatiti da karakteri tog oka određuju način na koji mi vidimo priču koja nam je pričana. Zbog toga je i ispravna upotreba objektiva tako bitna. Toland je uspeo na Wellesovu ideju razviti novu vrstu objektiva s kojom su postigli nemoguće, tj. „dubinski kadar“ s prednjim, srednjim i pozadinskim planom, a da sva tri imaju potpunu jasnoću i čistoću fokusa. Čak ni tada Welles nije bio potpuno zadovoljan, jer je provodio noći kopajući rupe u tlu da dobije određene uglove kamere koji bi sugerisali monumentalnost figure u kadru, slično kao kod Ruskih avangardista (Eisensteina, Vertova, Pudovkina). Zbog toga film i obiluje fascinantno vizualno rešenim scenama poput: scene u pozorištu, tornjevima Xanadua, let kamere niz nedober do glumičinog tužnog lica, Kaneove refleksije kroz brojna ogledala i slične bravurozne pokrete kamere koja kao da ulazi u sve pore lika i pripadajućeg vremena, ne okrećući svemoguće oko od problema i neizbežne propasti velike persone. Jedan brijaljantan kadar koji je izdvojio i Roger Ebert u svojoj recenziji: „Upravo nakon što je potpisao papire s svojom finansijskom propašću. Kane veliki mogul skrhan odlazi prema pozadini kadra. Dubinski karakter kadra omogućuje Wellesu da odigra zanimljivu simboličnu igru s perspektivom i percepcijom. Iza Kanea na zidu je prozor koji izgleda normalne veličine, ali dok hoda prema njemu primjećujemo da je prozor jako daleko i visoko. Kane stoji ispod velikog prozora shrvan, uništen, vizualno malen i nemoćan, kad se okrene i krene prema kameri njegova figura ponovno raste i postaje monumentalna, moćna, božanski enigmatična. Suština ove scene po Ebertu je da čovek uvek izgleda sebi iste veličine i važnosti, samo zbog toga što ne stoji na poziciji s koje ga mi vidimo“. U tom maestralnom kadru se vidi sva moć ovog filma koji i u samim kadrovima sadržava cikličnu strukturu i bez promene ugla gledanja sugeriše u istom kadru i objektivan i simbolički subjektivan ugao gledanja. Građanin Kane je velik film, velik po meri čoveka kakav je bio Charles Foster Kane, najbolji, najmoćniji ali uvek osporavan. Istu sudbinu je imao i Orson Welles.
