Grimizne reke U Guernonu, pri elitnom fakultetu, pronađen je leš muškarca odsečenih ruku i izvađenih očiju. Kako lokalna policija nije navikla na takva ubistva, a samim tim je i nesposobna da razreši slučaj, u pomoć pozivaju detektiva Pierra Niemansa (Jean Reno). Po dolasku, Niemans uočava da je reč o metodičnom i inteligentnom ubici koji svoje tragove vešto sakriva, a ujedno i nagoveštava svoje sledeće zločine. Istovremeno, mladi policajac Max Kerkerian (Vincent Cassel) dolazi na groblje gde je oskrnavljen grob deteta koje je poginulo u nesreći pre 20 godina. Putevi istrage dvojice policajaca se isprepliću jer shvataju da je reč o istom počiniocu. Zašto kultni film? Ovo je jedan od retkih evropskih filmova koji svojom vizuelnošću nadmašuje većinu filmskih ostvarenja koji su snimljeni na temu serijskih ubica, u proteklih dvadeset godina. Možda jedini koji je superiorniji je „Sedam“ Davida Finchera. Režije se prihvatio mladi reditelj/glumac Mathieu Kassovitz. Kassovitz je nadmašuje ili se u najmanju ruku se izjednačava sa svetskim majstorima poput Spielberga, Finchera i Jeuneta. Njegova sigurna ruka nas suvereno vodi kroz film i mladi reditelj nam pruža uvid u mračne strane čuvenog fakulteta, ne dopuštajući nam ni trenutak da odlutamo od filma. Sama čuvena scena obdukcije prvog leša u mrtvačnici je već postala čuvena, jer je toliko „teško“ snimljena, a izgleda tako jednostavno. Kassovitzu je trebalo sedam dana da je snimi jer je tražio „nešto posebno“ što bi joj dalo dubinu i misterioznost, a samim tim i morbidnost koju zaslužuje. Što se tiče glumaca, odabrani su savršeno. Jean Reno je kao i uvek, izvrstan u glavnoj ulozi. Svojim izgledom i ponašanjem odaje osobu koja je zatvorena, inteligentna, ali opet puna nekih svojih strahova koje ne želi odati nikome, pa se čak i teško zbližava sa ženom koja mu pomaže u istrazi. Vincent Cassel je bio i logičan odabir za ulogu mladog policajca, a i pre je sarađivao sa Kassovitzom na „Mržnji“. Njegova „živa“ interpretacija je savršeno legla u poređenju sa poprilično mračnim i šturim likom Jean Renoa, tako da je Kassovitz uspeo dobiti čak i buddy-buddy kombinaciju, kao iz američkih filmova, samo mnogo mračniju. Inače, film je nastao prema istoimenoj knjizi Jean-Christophe Grangea, koji zajedno sa rediteljem potpisuje i scenario. Grange je toliko žudio za adaptacijom svog dela da je pristao sam promeniti svoje glavne likove i njihove osobine i prilagoditi ih glavnim glumcima. Muzika Bruna Coulaisa je savršena, pridaje filmu tu misterioznost koja je bila i potrebna da bi se zaokružila jedna filmska celina, dok je kamera veterana Thierryja Arbogasta izvrsna. On je pridodao značajan doprinos vizuelnom kvalitetu samog filma, jer bez njega sam Kassovitz sigurno ne bi ostvario toliko željenu mračnu atmosferu koja mu je bila potrebna da bi ekranizirao složenu knjigu. Takođe, u kultne scene sigurno spada čuvena borba Max Kerkeriana protiv dvojice skinheadsa, popraćena zvukovima iz igrice Tekken 3, i ta scena, koliko god odskače od celog filma, daje uvid u lik Maxa, jer je jednostavno objašnjena njegova mržnja prema neonacistima i svim ostalim rasističkim budalama. Film je čak imao i nastavak, „Grimizne reke 2“, sa Jean Renom, ali bez Vincent Cassela. Film je ispao vrlo bledi nastavak. Sve u svemu, da nije bilo zbrčkanog kraja, koji je sam autor knjige „zbrčkao“, ovaj film bi zasigurno preoteo mesto broj 1 filmu „Sedam“ u žanru trilera o serijskim ubicama. Ovako zauzima drugo mesto. Reč je o jednom neponovljivom vizuelnom iskustvu koje se rteko doživljava.
