Izgubljeni u prevodu Prvi rediteljski film Sofie Coppole, Lost In Translation, jedan je od retkih indie ostvarenja. Film je izazvao pažnju na Kanskom festivalu 2004. a filmsko predstavljanje širom sveta završio je slavodobitno ponevši Oskara za najbolji originalni scenario. Bio je to jedan od retkih Oskara te godine koji nije pokupio preglomazni Gospodar prstenova. Najpre treba reći da je Lost In Translation autorski snažan film o dvoje Amerikanaca koji se slučajno sretnu u Tokyu. Charlotte je supruga mladog fotografa koja dane provodi između suprugovih odlazaka i povrataka u hotelsku sobu u kojoj žive. Bob je američka filmska zvezda koji je u Japan stigao da bi za ogroman novac snimio reklamu za japanskog proizvođača viskija. Stvarni povod njegovog dolaska je zapravo, barem kratkotrajni, beg iz svakodnevnog okruženja. Bob proživljava tzv.krizu srednjih godina a Charlotte je trudna, melanholična i depresivna jer muža viđa veoma retko. Oboje su pored svega pritisnuti kulturalnim šokom u zemlji koja je daleka i drugačija od svega onoga na šta su oni navikli. Charlotte i Bob se upoznaju za šankom hotelskog bara i tu počinje priča o prijateljstvu koje, kao i svako prijateljstvo između žene i muškarca, balansira na tankoj liniji koja samo što se ne prelije u ljubav. Zapravo je istina da dugo nismo videli američki film koji se tako iskreno bavi ljudima, njihovim odnosima i njihovim jednostavnim ljudskim potrebama. Bob je uvek tu kada je Charlotte potrebno društvo i nije stalno zauzet kao njen muž. Charlotte je sa druge strane mlada i ne interesuje je boja etisona koji treba da bude postavljen u hodniku porodične kuće, kao što je slučaj sa Bobovom suprugom koja ga poziva iz Amerike. Jedno drugom ne trebaju ali predstalvjaju onaj delić koji im nedostaje. Ovde je Coppola izrekla suštinu ljudskih odnosa izrazivši zapravo kritiku savremenog društva u kojem je takvih stvari sve manje. Charlottin suprug nije zainteresovan za njeno psihološko stanje jer za to nema vremena. Bobova suspruga mu u Tokyo Fed Expressom šalje uzorke etisona dok joj on pokušava reći da je poželio nju i decu. U panici svakodnevnih obaveza, zaboravljamo male stvari koje znači saslušati i obratiti pažnju na ljude oko sebe. Iako ozbiljne podloge, film je u isto vreme i komedija o strancima u Japanu koji ne shvataju tamošnji mentalitet, način komunikacije i običaje, zaboravljajući da je sve što je njihovo nama čudno na način na koji je i njima čudno naše ponašanje ili stavovi. Bob ne može da razume zašto su svi preterano ljubazni. Izvrsna je scena u kojem mu producent reklame pošalje prostitutku u sobu. Ona mu se obavije oko noge i govori „Pusti me da idem, pusti me“ izražavajući zapravo japansko govorno pravilo da se uvek govori suprotno od onoga što se misli. Scarlatt Johanssen i Bill Murray koji tumače glavne uloge u ovom filmu savrešeni su filmski par. Coppola je scenario pisala specijalno za Murraya što se ispostavilo kao sjajan potez. Glumački je par naime nagrađen BAFTA nagradama za najbolju žensku odnosno mušku ulogu. Coppola opisuje da je atmosfera na snimanju bila fantastična i da su glumci tokom snimanja sa japanskim glumcima ubacivali celi niz improvizacija. Na primer, poljubac Charlotte i Boba na kraju filma nije bio predviđen scenarijem. Oboje glumaca kažu da se desio spontano. Deo kritike je filmu zamerio Coppolin način na koji su Japanci predstavljeni u filmu. Kritike su sezale i do optužbi za rasizam. Film, međutim, nije rasistički, jer podjednako ismeva Amerikance koliko i Japance. Zamislite situaciju u kojoj je Bobovoj supruzi boja etisona bitnija od stanja njenog supruga. Uzorke mu šalje Fed Expressom. Ono što se Coppoli može zameriti je činjenica da film povremeno gubi na dinamici i s vremena na vreme izlazi iz konteksta komedije pretvarajući se u dramu ili obrnuto. Ipak dobro izbalansirani dijalozi, odličan glumački par i poruka kojom film zrači dovoljni su razlozi zbog kojih se ovaj film treba odgledati.
