Jednom Once je briljantna nezavisna muzička drama snimljena u Dablinu za samo 17 dana i 180,000 €. Film prati usamljenog uličnog kantautora iz Dablina koji dane provodi svirajući u centru grada za siću. Srećnim spletom okolnosti, Glen Hansard (u filmu naslovljen samo kao „the guy“) upoznaje siromašnu prodavačicu ruža i talentovanu pijanistkinju iz Češke, Margeta Ingrlova (jednostvano nazvana „the girl“). Devojci se svidi njegova muzika, zbliže se i krenu zajedno stvarati muziku uprkos teškom finansijskom stanju, statusu, i nerešenim emotivnim pitanjima iz prošlosti, koji i danas bacaju vidljivu senku na njihove živote prepune zapetljanih dnevnih problema tipičnih za srednju radničku klasu i često diskriminisanu imigrantsku istočno-evropsku zajednicu. Once je jednom rečju pravi mali dragulj nezavisnog filma. Film je daleko nadmašio i najoptimističnija nadanja autora John Carneya kad je osvojio preko 11 velikih međunarodnih nagrada i postao pravi hit. Među nagradama su i neke od najvećih poput Oscara za najbolju pesmu „Falling slowly“ u 2007., nagrada publike u Sundanceu, 2 nominacije za Grammy, Independent spirit award i zarada od preko 20 miliona dolara u svetu. Najveći forte filma je njegova zavodljivost, jednostavnost, šarm i suptilnost muzike. Za razliku od isforsiranih mjuzikla (Sweeney Tood) koji koriste svaku slobodnu sekundu da krenu u loše razrađene i nemušte pesme, Once pušta da pesma dođe prirodno i da sedne u pravom dramaturškom momentu koji joj omogućava da naglasi, uspori, ubrza i nagovesti radnju, stanje lika ili atmosferu. Odličnoj atmosferi sigurno nisu ni odmogli doku-igrani kadrovi iz ruke, prirodna gluma, prave lokacije radničkih četvrti Dablina. Kako radnja filma napreduje, dobijamo čist uvid u živote i male dnevne rituale dvoje protagonista, dolazimo do velikog finala koje je nešto zaista posebno. Poslednjih pola sata kad naši muzičari uđu u studio je čista magija. Magija puna pravih, ljudskih emocija i strasti prema potpuno slobodnom stvaranju muzike. Film koji je tako stilski jednostavno, ali s maksimalnim emotivnim efektom, prikazao radost stvaranja muzike je baskijski muzički dokumentarac „Nomadak Tx“ Pabla Iraburua. Pablo je u svom filmu trebao preći 5 kontinenata kako bi okom kamere pokazao vrednost tradicionalne baskijske muzike i čarobnog instrumenta txalaparte. Činjenica da Once postiže još snažniji efekt na praktično 5,6 lokacija u samom Dablinu je neverovatan, baš kao i osećaj premošćavanja globalnih sociloških i kulturoloških jazova i razlika samo snagom muzike. Gledajući Once svesni smo da gledamo jeftin skoro polu-amaterski film koji je, uprkos svim nedećama i ograničenjima filmske industrije koja gazi „male filmove“, ipak uspeo trijumfalno isplivati na površinu i doći do publike gladne iskrenih ljubavnih priča i dobre muzike. Once je film koji s pravom možemo pridružiti nekim kultnim naslovima poput „Before sunset“ i „Before sunrise“ ili „2 days in Paris“. Najveći razlog zbog čega je ovaj film uspeo je njegova potpuna iskrenost i nenametljivost, iskrena i duboka emocija, uranjanje u jednostavne, male stvari koje mogu prolepšati i zaokružiti život. U ovom slučaju to je muzika. Pogledajte Once, mali film s velikim srcem.
