Živeti i umreti u L.A.
Istražujući slučajeve falsifikovanja novca, agent tajne službe Richard Chance (William L. Petersen) izgubi partnera koji je bio na tragu vrhunskom falsifikatoru Ericu Mastersu (Willem Dafoe). Chance dobija novog partnera, detektiva Johna Vukovicha (John Pankow) koji je njegova čista suprotnost i u potpunosti je odan zakonu koji nikada ne namerava prekršiti. Ali Chanceova opsednutost Mastersom prerasta u frenetičnu borbu u kojoj će svi zakoni biti pogaženi kako bi se slučaj Masters priveo pravdi.
William Friedkin je 70-ih godina važio za jedmog od najboljih i najluđih američkih (pa i svetskih) filmskih reditelja. Snimio je dva remek-dela „Francuska veza“ i „Isterivač đavola“ koji i danas, nakon više od 30 godina, važii kao jedan od najstrašnijih horora. Nakon toga, Friedkin je zapao u krizu, i snimio je „Sorcerera“ sa Scheiderom i „Cruising“ sa Al Paćinom, koji nisu ostvarili rezultate (zaradu) kakvi su se od njega očekivali. U međuvremenu je počeo i koketirati sa komedijom, pa je snimio i „The Brink’s Job“ i „Deal of the Century“, koji nisu imali naročite odjeke u bioskopima, pa je postalo jasno da se Friedkin pod hitno mora vratiti onom žanru u kome je najbolji, kriminalističkom filmu. Godine 1984. Gerald Petievich, bivši agent Tajne službe, napisao je knjigu „Živeti i umreti u L.A.-u“, koja je Friedkina odmah zainteresovala i u saradnji sa Petievichem odmah napisao scenario. Iako je Friedkin imao nameru ekranizovati „Crvenog zmaja“ Thomasa Harrisa („Manhuntera“), izgubio je rediteljsku palicu od Michaela Manna koji je sledeće godine tužio Friedkina da mu je ukrao celu ideju za ovaj film iz njegove serije „Poroci Miamija“.
Friedkin je oduvek bio na glasu kao lud i problematičan reditelj, pogotovo nakon „Isterivača đavola“ tako da je zadavao ogormne probleme svojim glavnim glumcima, pogotovo Williamu L. Petersenu (koji je kasnije s njim opet snimio „12 gnevnih ljudi“). Naime, u sredini filma postoji jedna scena potere i to u lošem smeru na autoputu, gde glavni junaci beže od grupe kriminalaca. Petersen je pitao reditelja zašto tu scenu snimaju poslednju, a ovaj mu je odgovorio: „ Šta bi bilo da smo je snimali po redu, pa da Petersen pogine i onda mora snimati sve scene s njim ispočetka.“ Ovako, sve snima na kraju, kad je celi film već završen, i ako pogine, lako će staviti nekoga drugog u auto i to se neće ni primetiti. Friedkin je toliki perfekcionista da je unajmio dvojicu pravih falsifikatora novca, koji su zaista odležali u zatvoru, da nadgledaju izradu lažnih novčanica kako bi sve bilo što uverljivije.
Ovo je jedan od najboljih filmova 80-ih godina koji je nepravedno podcenjen od strane kritike kada se pojavio u bioskopima, a danas mu se pripisuje kultni status. Možda je njegov najveći problem bio u tome što je film izgledao kao obični akcijski triler, ali je ustvari reč o izuzetno kompleksnom kriminalističkom filmu koji odiše izuzetnom realnošću i čiji pouzdani i samouvereni reditelj vodi radnju prema neočekivanim obrtima koji se čak i danas retko viđaju na filmu. Friedkin je napravio i jednu vrlo dobru ideju sa svojim glavnim glumcem, tako da ćete na pola filma ostati zatečeni.
Ovo je uistinu realni „pandurski“ film, ovo nema veze sa „Smrtonosnim oružjem“ koji je samo čista popcorn zabava. Ovde su policajci spremni na sve da bi se osvetili, a to znači da će prekršiti sve zakone koje poznaju kako bi njihova bila poslednja. Samo se u tim trenucima treba zapitati gde je ta linija između dobra i zla, ko odlučuje deliti pravdu, biti sudija i porota?
Što se tiče izbora glumaca, oni su bili kao stvoreni. William L. Petersen je izvrstan izbor za egomaničnog policajaca čiji je zadatak isključivo osveta, koji je toliko samouveren da veruje da je iznad života i smrti, da je iznad svakog zakona i morala i da je uvek u pravu. Willem Dafoe je izvrsno odglumio manijakalnog negativca koji nema puno razumevanja ni za svoje prijatelje ni neprijatelje. Jedino što mu je bitno jeste sopstveni interes odnosno zarada, i ko god mu stane na put i pokuša da ga spreči u ostvarenju svog cilja, ovaj ga se nemilosrdno rešava. John Turturru je ovo jedna od prvih većih uloga i ostavio je dobar utisak, dok je Dean Stockwell standarno pouzdan u ulozi ljigavca i korumpiranog gada. Ipak velike pohvale idu i Johnu Pankowu, koji je „preuzeo“ bitan deo filma na svoja leđa. Navodno je njegova uloga bila toliko uverljiva da su mu čak i pravi policajaci odali poštovanje i izjavili da je njegova interpretacija u gore spomenutoj poteri i više nego realistična.
Treba spomenuti i soundtrack filma britanske new wave grupe Wang Chung, koji odstupa u potpunosti od svih dotadašnjih kriminalističkih filmova i koji je ovom filmu pružilo dublju i mnogo moćniju dimenziju. Iako su producenti MGM-a bili protiv toga da oni rade muziku, Friedkin je toliko insistirao na njima, što se i pokazalo kao pun pogodak, jer je ovakva muzika mnogo pridonela mračnijoj atmosferi filma, a ujedno na prikladan način obeležava 80-e godine.
Za fotografiju se mogu uputiti samo reči pohvale, a te zasluge najviše idu Robbyju Mulleru, čija je kamera „uhvatila“ sav raskoš boja karakterističnih za Reaganovu eru, kojima su 80-e odisale. Ipak, Muller nije snimio tu glasovitu scenu potere jer je tvrdio da ne zna kako, pa je tu kratko uleteo kamerman druge ekipe, Robert Yeoman, koji je obavio izvrstan posao.
O Friedkinovoj režiji ovde ne treba puno govoriti, jer je reditelj majstor svog posla, obavio je vrhunski posao. Nakon ovog filma nije snimio nešto ovako kvalitetno već je počeo raditi isključivo prosečne filmove, koji baš i nisu vredni reputacije njegovog imena i dela.
