Ludilo Polanski je polako ali sigurno dogurao od poljskog dečaka koji je preživio holokaust do jednog od najrespektabilnijih evropskih reditelja u zadnjih 40-tak godina. Krenuo je kao mladić s serijom inspirativnih i nadrealističkih kratkih filmova da bi nas nakon sazrevanja počeo oduševljavati filmovima kao što su: Nož u vodi, Repulsion, Cul-de-Sac, Bal Vampira, Rosemarina beba, Macbeth, Chinatown, Tess, Stanar, Gorki mesec i Pijanist. Frantic predstavlja jedan od njegovih „najobičnijih i najjednostavnijih“ filmova, tj klasičan suspense thriller zabune identiteta. Pričom, a kasnije ćemo videti i drugim stvarima vrlo je sličan Hitchockovom remek delu Sever-severozapad. Radnja filma počinje dolaskom američkih supružnika u Paris na doktorsku konvenciju. Dr. Walker (odlični i emotivno precizni Harrison Ford) i njegova žena Sondra (marginalizovana i potisnuta Betty Buckley) odlaze u hotel umorni nakon puta, da bi za vreme Dr. Walkerovog tuširanja, njegova žena jednostavno nestala iz hotelske sobe. Walker se odlučuje na beskompromisnu i predanu potragu za svojom ženom, u kojoj neće prezati od kontakta s najvećim krimi i dilerskim ološom Pariza, upotrebom nasilja i rizikovanja sopstvenog života. Kao saputnica u avanturi kroz mračne i zadimljene pariške klubove, pridružuje mu se i devojka sumljivog morala, inače rediteljava supruga u pravom životu (seksipilna i očaravajuća Emmanuelle Seigner). Iako film nema spektakularnost, atmosferu i dubinu „Sever-severozapada“, kojeg Polanski citira kroz film, Frantic nam pruža dve stvari koje ovaj film izdižu iz ostale produkcije sličnih hladno-ratovskih thrillera tog perioda. Prva stvar je odličan, lagano tempiran i uznemirujući početak filma, koji se ističe sanjivom atmosferom protagoniste koji izmučen jet-lagom upada ni kriv ni dužan u koloplet spletki, koji mirna ruka Polanskog režira s dostojnim emotivnim odmakom i strpljivim građenjem priče, zatim postepenim otkrivanjem tragova i pokretača radnje. Druga stvar je pamtljiva i briljantno režirana scena Harrison Fordovog bosonogog pentranja po krovu zgrade, koja po napetosti, sirovosti, autentičnosti i odličnim odabirom planova konkuriše legendarnoj Mount Rushmore sceni na kraju „Sever-severozapada“. Ostatak filma od prosečnosti spašava rediteljev izvrstan smisao za vizuelnost i detalje (npr. scena izazovnog plesa s odličnom muzikom Grace Jones – I’ ve seen that face before – Libertango), predana i uverljiva uloga Harrisona Forda kao napaćenog muža žrtve nerazjašnjenih okolnosti. Tempu i izazovnosti filma ne odmaže ni uvek seksipilna i izvrsna Emmanuelle Seigner koja ostavaruje odličnu on-screen hemiju s Mr.Fordom. Sve u svemu, ovo je jedan od onih filmova koji neće biti zapamćen kao ključni naslov thrillera 80-tih ili karijere Gosp. Polanskog ali će pružiti dovoljno zabave, napetosti i magije čak i zahtevnijim filmofilima duboko ogrezlim u artističkoj pretencioznosti, kao i onima koji po prvi put otkivaju unikatan filmski gard Romana Polanskog.
