Prošle godine u Marienbadu Reč je o filmu koji je jedan od prvih i ključnih manifestnih filmova Francuskog „Novog Talasa“ – jedne od najzančajnijih filmskih stilskih epoha. Francuski novi talas je doneo novo razmišljanje o filmu, prepuno novih montažnih spona, rediteljskih postupaka, čudnih slikovnih i zvučnih efekata, obraćanje glumca gledaocu i sve ono što bi trebalo ubiti magiju filma, sugerišući pomak od priče i ulazak u dubinu misli. Alan Resnais se ideološki prepoznao u novom pravcu i snimio vrlo cenjen film Hiroshima mon amour (1959) godine. Film je zaradio nominacije za Oscara i Zlatnu Palmu čime je Resnais uvideo da je publika gladna „drugačijih filmova“. Kao svoju stilsku odrednicu, odlučio je da mu poznati francuski pisci i pesnikinje pišu scenario, koji je takođe književna forma. Resnais je bio svestan da će umetnici poput Marguerite Duras – (nominacija Oscar za scenario 1960) i Alain Robbe-Grilleta – (nominacija Oscar za scenario 1963), baciti novo svetlo na scenario kao delo i dati ne tipične vrednosti dijalogu i naraciji. L’ Anee derniere a Marienbad ima jedno od najhipnotičnijih i najsnažnijih početaka ikad. Dok slušamo naratora kako dubokim glasom u cikličnim krugovima izgovara predivan poetičan Robbe-Grilletov skript, pratimo izvrsnu kameru Sasche Viernya (jedan od najboljih svetskih kamermana), kako puzi i šunja se kroz prazne, patinaste hodnike velelepnog zdanja u Marienbadu. Narator nam opisuje nameštaj i okolinu u repetitivnim rečenicama, slično kako bi šizofreničar razmišljao usamljen u praznom prostoru. Vrlo brzo shvatamo da smo uvučeni u taman svet prepun ogledala, praznoće, samorefleksivnosti i mrtvog prostora u kome obitava samo par izgubljenih duša koje se muče sa sećanjem i identitetom, zauvek zarobljeni u njihovim potrošenim željama i snovima. To je svet izgubljenih ljubavi, istrošenih zidnih tapeta, prašine na komodi, zaboravljenih ključeva, ugaslog smeha za praznim šankom i zajedljivog vetra koji se šunja kroz uske hodnike igrajući se sa zavesama. Resnais je bazirao film više na atmosferi i stilu nego na klasičnoj filmskoj radnji. Ipak, okvirna radnja postoji: glavni muški lik u filmu jednostavno nazvan X (Giorgio Albertazzi), primeti ženu (jednostavno nazvana A – Delphine Seyrig) koja se s dosadnim mužem, kockarom, zvanim M (Sascha Pitoeff) odmara u Marienbadu (veliko napušteno imanje sa dvorcem). Muškarac X je uveren da je prošle godine bio u vezi s ženom A i da je, makar trajalo vrlo kratko, to bila najveća ljubav njihovih života. Žena ga se ne seća i misli da je lud, ali se ipak potaknuta pasivnim mužem, zavisnikom od kartanja u čemu ga je nemoguće pobediti, prepusti sanjivom udvaranju, odbijajući se prisetiti prošle godine koju je tako duboko zakopala u sebi. Film se svodi na spore kadrove i vožnje kamere kroz prazne prostore, nebulozne dijaloge, mrtvačku i jezivo sanjivu atmosferu. Tako imamo scene u kojima u kristalnim raskošnim salonima, svečano obučeni, ali potpuno mirni kao kipovi, stoji stotine ljudi u tišini, dok glavni likovi plešu velcer dijaloga između njih, da bi scenu prekinuli pucnjevi iz pištolja u smeru kamere od 5 nepoznatih muškaraca. Resnais tako motažno-metaforičko-simboličnim slogom komentariše opasnost i greh koji nevera donosi preljubnicima, ali i ziagranost ljubavi koja je suprostavljena pasivnošću ženinog praznog braka. Genijalni teoretičari filma su pokušavali objasniti i približiti ovaj film iscrpnim i dubokim esejima, ali jednostavno ga treba pogledati, iskustvo kakvo ovaj film pruža je neupredivo s drugim filmovima i jednostavno teško opisivo. Najbolje ga je uporediti s prekrasnim razbijenim ogledalom koje kad mu sakupljate delove sa poda u svakoj krhotini prikazuje sliku iste stvari iz istog ugla toliki broj puta da se nađete izgubljeni u mislima, i na kraju primetite, dok ste skupljali krhotine ogledala satima, niste ni primetili da ste se posekli i da curi krv. Jednostavno ste opijeni atmosferom filma i u stanju ste hipnoze i sna. Ovaj film se nalazi u svakoj relevantnoj filmskoj stručnoj knjizi i ekciklopediji kao vrhunski primer francuske kinematografije i jedan od najlirskijih i najčudnijih filmova ikad snimljenih. Njegove scene i likove analiziraju studenti, profesori i stručnjaci desetinama godina na raznim institutima i akademijama, kamermani i direktori fotografije komentiarišu i analiziraju genijalne i revolucionalne uglove kamere, pesnici i pisci kradu replike iz scenarija tretirajući ih kao najmilozvučniju poeziju, a još mu tajna nije provaljena. Film je pobednik Venecijanskog festivala (Zlatni lav 1961. i nominent za Oscara 1963. god). Ako vam se film svidi pogledajte: Persona, Inland Empire, Eraserhead, Mulholland Dr, Hiroshima mon amour, L’homme et un famme, Breathless, The Decay of Fiction, Kabinett der Dr. Caligari
