Sećanje na ubistvo Radnja filma ide ovako: 1986-te godine u južno korejskoj pokrajini Gyunggi, pronađen je leš druge mlade žene koja je pronađena silovana i zadavljena svojom najlonkom. Vreme je građanskog rata, redukcija struje, stanovništvo je u strahu, a noćni mir svake večeri para zvuk sirene koja označava policijski cas. Slučaj preuzimaju dva seoska detektiva: debeli, nespretni i ne baš bistri alkoholičar – Park Do-Man (briljantni Kang Ho-Song, jedan od najboljih glumaca današnjice) i novajlija, brutalni i agresivni Sao-Tae-Yun. Kako je komplekstnost i promišljenost ovih zločina prevelika za ove provincijalne rent-a-detektive, policija šalje pomoć u obliku mladog detektiva iz višemilionskog Seula. Novopridošlica je začuđen seoskim načinom rešavanja stvari, dok se na ekranu nižu crno humorne scene policijske nesposobnosti, brutalnih metoda ispitivanja i premlaćivanja svedoka. Kad se pojavi i treća brutalno ubijena žrtva, istraga se polako približava profilu ubice, stežući obruč oko sumnjivca. Prva stvar koja se primeti na početku ovog filma je odlična kamera i odličan posao direktora fotografije, zbog koga vidimo svu raskoš južno korejskih seoskih enterijera, gde se ujutro Sunce presijava po poljima pirinča, a upečatljivo svetlo menja sanjivi popodnevni sfumatto i raskošni totali snimljeni u vremenu koje se obično naziva „magic hour“ – (vreme pre zalaska Sunca, kad svetlo ulazi u crveni spektar). Joon Ho Bong – (najbolji mladi reditelj današnjice) nas na startu filma oduševljava svojom rediteljskom preciznošću, ali i maštom i razigranošću, odigravši ni manje ni više nego ingenioznu plan-kontraplan režijsku situaciju (klasičan postupak režiranja). Veliki broj kritičara, a i hiljade ljudi na Cannes film festivalu (koji su bukvalno izljubili i izgrlili Bonga u stampedu, ignorišući zvezde poput Tarantina ili Goerge Clooneya), se slažu da je Joon-Ho-Bong najveća režijska nada koja se pojavila u zadnjih 20-tak godina. Nakon brilijantne uvodne scene, može se pomisliti da će film krenuti u nekom „Kad jaganjci utihnu“ depresivnom tempu, klasičnom za filmove koji se bave potragom za serijskim ubojicama. Međutim, Bong zaokrene kormilo za 180 stepeni i idućih pola sata gledamo najbolji komad crno-humorne komedije, u čijem su fokusu nesposobnost i glupost seoske policije. Brzina i rediteljska umešnost u kojoj u „Sećanju na ubistvo“ Bong prelazi iz drame u thriller, iz thrillera u komediju, iz komedije u film potere, iz filma potere u subverzivnu i oštru političku dramu, je vredno najvišeg divljenja i fanatičnog poštovanja. Tako Bong opet okreće kormilo i gradi ličnosti i karaktere detektiva kroz njihove lične drame i sudbine, prelazeći u intimnu tvrdokornu dramu, okupanu u hektolitrima alkohola i obojanu tamnim tonovima, kroz koje vidimo šokantne scene kao što je fizičko i psihičko zlostavljanje nevinog retardiranog mladića od strane policije. Sve oštrijim pokretima kamere i postepenom smračivanju odličnog muzičkog scorea, ulazimo u deo filma koji je crniji od samog Hada i u kome crni humor zamenjuju noćni vrisci napadnutih žena, a tipkanje mašine u policijskoj stanici sumorno kucanje kiše na prozoru. Bong nas vodi duboko u pravu atmosferu lova, straha i iscrpljujućeg policijskog posla u kojoj ne izostavlja ništa i detaljnim vizualnim pristupom gura film u atmosferu odlične Fincherove Sedmice. Menjanjem tona filma po treći put, Bong napokon potpuno prihvata svoje likove, po prvi put dajući im ljudke osobine i izazivajući saosećajne kod gledaoca. Nakon uljuljavanja u dramu, Bong ređa par najrealističnijih sekvenci potere i jednu voajersku: „šumsko mastrubiranje“ . Jednostavno ne znate da li da se smejete, ili drhtite od straha pred poremećenim seksulanim predatorom. Prema kraju filma, Bong ubacuje u emocije i donosi niz baroknih slow-motion raskošno režiranih eskapada, u kojima kamera snima suze na licima glavnih glumaca dok ledbi po krovovima slamnatih kuća, znači baš pravi dijabolično-brutalno-emotivno iscrpljujući, režijski preterani kraj koji podseća na hvaljenog i incestuoznog Chan-Woo-Parkovog „Oldboya“. Za razliku od Oldboya, ovde to bolje funkcioniše zbog Bongove neporecive umešnosti. Sam kraj filma je najbolji: Bong jednostavno slomi i emotivno iznokautira. U poslednjoj minuti filma, toliki je emocinalni efekat, da taj poslednji minut pojede sa ekrana sve Oscarovske favorite te godine. Kraj „Sećanja na ubistvo“ ne donosi olakšavajući happy end, već šokantno rešenje od koga duže vremena ostaje gorak ukus u ustima i tupi bol u stomaku. Da stvar bude još zanimljivija film je snimljen po istinitoj priči.
