Sedam samuraja Akira Kurosawa je vrlo pristupačan i snažan autor, vrlo jasan i blizak čak i laiku. Ispravno je reći da je Kurosawa jedan od najistaknutijih, najcitiranijih i najuticajnijih vizualnih umetnika u 20 veku. Nesumljivo je zaslužan i za kreiranje formule za lik akcionih junaka i grupe junaka koji se uprkos međusobnim razlikama bore za isti cilj. Sedam samuraja je prvi primer gore opisane formule u kojoj grupa junaka radi na rešavanju istog cilja, Ameri su kopirali Kurosawinu formulu u western remake-u „Sedmorica veličanstvenih“ Johna Sturgessa, i u kasnijim akcionim ratnim epovima tipa: Spilebergovom „Spašavanje vojnika Ryana“, Aldrichovom „12 Žigosanih“, Thompsonovog „Topovi Navaronea“ i mnogim drugim. Kurosawino remek delo „Yojimbo“ o životu plaćenog uboice samuraja je inspirisalo filmove kao što su doslovni westen remake Sergia Leonea „Za šaku dolara“, Jarmuschov „Ghost Dog“, Bessonov „Leon“ i naravno Jean-Pierre Melvilleov „Le Samuraii“. Treće Kurosawino remek-delo „Hidden Fortress“ je inspirisalo George Lucasa da napravi „Star Wars“ triologiju. Četvrto remek delo „Kagemusha“ je inspirisalo Yamadin „Sumrak Samuraja“. Radnja filma: Maleno, siromašno japansko selo je pod konstantnim krvoločnim pljačkaškim napadima kriminalaca. Seoske starešine odluče da angažovuju zaštitu i kreću u potragu za časnim samurajima. Nakon duge i bolne potrage pronalaze sedmoricu voljnih. Čudna životna simbioza seljaka i samuraja počinje i odvija se do dugoiščekivane završne bitke, kad se selo sa samurajima suprostavlja brojnijim pljačkašima u krvavom obračunu. Spomenuta radnja je podeljena u 3 dela: 1. deo je potraga za samurajima 2. deo je život samuraja i seljana, a 3. deo završna bitka i odbrana sela. Svaki deo otprilike traje oko 70 minuta. Kroz drugi i najbitniji deo se provalače još dve podradnje priče: prva je lik Kikuchy-ja (jedan od najboljih glumaca u istoriji Toshiro Mifune) koji igra mladog, brzopletog i zaigranog samuraja koji ne podržava strogo samurajski kodeks časti. Lik Kikuchiya je Kurosawin pokušaj da u poznatu priču uvede moderan lik koji se bori protiv tradicionalnosti, pravila i kastinskog sloja. Posle saznajemo da je Kikuchiyo zapravo samuraj ne po rođenju, već da je preskočio jednu kastu i postao ronin. Druga podradnja ili podzaplet (eng. subplot) – je romantična priča između jednog od samuraja i mlade seljanke koja je u to vreme bila totalni tabu. Bilo je nemoguće da u vezu stupe samuraj i žena iz niže kaste. Sa tim podpričama Kurosawa inteligentno unosi moderan, zapadnjački, vizionarski duh u tradicionalnu priču, osećavši polagano otvaranje Japana prema svetu, što su mu japanski kritičari na kraju i zamerili. Najbolja stvar u filmu je barem desetak odlično portretiranih likova i izvrstan i jednostavan način pričanja priče. Kurosawa je razradio likove 7 samuraja do najsitnijih detalja, gradeći napetost između njih na razlikama, a bliskost na poštovanju univerzalnog samurajskog koda (bliskost i čast među njima se najviše vidi u sceni samurajskog pogreba, na početku treće trećine filma). Tempo filma je izvrstan i za njega je zaslužna prizemna, potpuno prihvatljiva Kurosawina režija, koja na klasičan način priča priču uglavnom u srednjim planovima u enterijeru, i polutotalima i totalima izvrsne likovne kompozicije u eksterijeru. Prva od stvari koju čovek primeti dok gleda Kurosawin film, je upravo kompozicija kadra i vizualna uverljivost. Naime, sa matematičkom preciznošču i tempom, Akira kombinuje klasične srednje planove s totalima sa izraženim širokim objektivima, velike dubinske oštrine u kojima u prednjem planu skoro uvek dominira neka geometrijska struktura (npr. ograde, krovovi, stogovi sena, grane, stabla) – tj. tradicionalni motivi i geometrija japanske likovne umetnosti, pravilnosti, vertikalnosti, ikebana. U drugom planu imamo istaknutu monumentalnu jedniku (najčešće samuraj uspravan na uzdignuću i dominantnom položaju) – sugeriše razliku i bitnost u važnosti položaja, a u trećem planu pomalo izvan fokusa mnoštvo seljana čime sugeriše množinu i nebitnost seljačkog položaja. Kurosawa svojom magičnom kamerom (posebno kad je pokretna) priča ne samo u vizualnim slikama, već i u skrivenim temama i motivima filma, čije značenje i dan danas otkrivaju semiotičari i teoretičari slike i filmskog stila. Čitanja tih značenja su se pokazala precizna i otkrivaju mnoštvo detalja pomoću kojih je Kurosawa iznosio svoje moderne zapadnjačke stavove. Kod Kurosawe nema slučajnosti, sve je odavno pripremljeno do najsitnijih detalja i, što je najbitnije, istrenirano oko to na filmu primećuje, to bogatstvo detalja, priče, likova, situacija, reakcija, pokreta, pogleda, kretanja, stabilnosti, poretka, senki, uzoraka, geometrije, tempa, odmerenosti, fokusa i mira slike.
