Skriveno Nepoznata osoba ostavlja uznemirujuće kasete ispred doma srednjevečnog francuskog buržujskog bračnog para. Glava porodice, poznati literarni tv host (Daniel Auteil) pokušava otkriti počinioca i sam progonjen mračnim tajnama iz detinstva. Njegovo istraživanje postaje temelj razdora i alijenacije između njegove žene (Juliete Binoche) i sina. Ono što ovaj film čini briljantnim radom, originalnim i kompleksnim filmom je činjenica da Cache funkcioniše na 3 nivoa: 1. klasični evropski thriller koji je vrhunsko napravljena priča u maniru legendarnih francuskih thrillera koji, za razliku od Hollywoodskih filmova, imaju u prvom planu likove umesto radnje i zapleta, i u kojima prevladava sporiji, atmosferičniji, hermetičniji ton za razliku od američkih budžetsko napumpanih extravaganzi nabijenih poznatim zvezdama i specijalnim efektima. Kao jedan od oglednih primera odličnog evropskog thrillera može poslužiti i „Frantic“ Romana Polanskog. Evropa je svoj thriller negovala na postulatima uverljive i realistične glume, manje ambicioznim, ali emotivno snažnijim zapletima, intimnijoj atmosferi, lajt-motivu filma zabune tj. neobjašnive stvari se dešavaju običnim ljudima, pa od njih stvaraju junaka od krvi i mesa, pune mana i konstantnog prispitivanja, zatim, realističnijoj fotografiji i sporijem tempu pričanja priče. Cache je upravo jedan od najboljih primera evropskog thrillera u zadnjih 10-tak godina. Film poseduje sve od gore navednog i skoro manifestno ne odstupa od opisanog filmskog stila. Na drugom nivou Cache deluje kao inteligentan i britak socijalni i politički komentar na škakljivu imigrantsku situaciju u Francuskoj i tekuće rasističke, socijalne i ekonomske probleme koje imaju s doseljenicima iz Alžira i severno-afričkih država. Francuzi optužuju doseljenike da su im uništili demografsku sliku, povećali stopu kriminala, rascepali kulturu i jezik, dok Alžirci i ostali imigranti optužuju Francusku da ih tretira kao građane drugog reda i da im je u nedostaku pravde i demokratije uskratila jednaku obrazovnu, integracijsku i ekonomsku šansu za ravnopravan uspeh. Znači, sitaucija vrlo slična kao kod rasizmom podeljene Amerike, koja ima istu politiku prema pripadnicima afričko-američke i špansko-američke zajednice. Još 80-tih su se crnci u Americi žalili da su belci u crnačkim gettoima na svakom koraku napravili prodavnice alkohola i oružja kao deo dijaboličnog genocidnog plana tj. (neka se sami pijani pokolju), pa tako i crnci danas mogu uspeti samo kao rapperi i košarkaši, dok im je politika obrazovanja često nedostupna i uskraćena terajući ih da žive od socijalne pomoći i tako osiromašuju i destabiliziraju državu. Cache odlično pliva u ovom začaranom političkom krugu i na jednostavno briljantan način provlači ličan osećaj krivice glavnog lika prema njegovom alžirskom prijatelju iz detinjstva s kolektivnom krivicom Francuskog naroda koji je svojom politikom elitizma na raskolu između bogatih i siromašnim napravio stanje kriminala i haosa. Na trećem nivou je umetnički postupak Hanekea koijm nam baca svetlo na gore spomenute teme. Haneke u stilu čistog genijalca koristi kameru kao sredstvo sporog penetriranja u gledaočevu svest, i kamera postaje alat pomoću koga Haneke stvara opipljivo spori i kontemplativni tempo, da bi svoje stavove prezentovao na podsvesnom nivou koji deluje na publiku ne kao šok, već kao postupna gradacija svesnosti koja je na prvi pogled vešto skrivena i inkorporirana u bogatu stilsku paletu filma. Tim originalnim postupkom povezuje sva 3 nivoa filma i pruža univerzalnu poruku koja nam je čitljiva samo ako smo potpuno svesni sva 3 nivoa filma. Glavno pitanje filma „Ko snima i šalje kasete?“ nam pruža različit odgovor ako ga postavljamo kroz 3 različita nivoa filma. Iako je ovaj film sazdan na elitističkim postulatima, tj (poput nekih književnih dela za potpuno razumevanje nam treba znanje istorije, latinskog i raznih teorija), on pruža zadovoljstvo čak i jednostavnijoj publici koja će vešto plivati kroz film.
