Stvar
„The Thing“ je netipičan primer kultnog filma, tj reč je o remakeu Howard Hawksovog filma „The Thing from outer space“iz 1951. god.
Remakeovi su godinama teško nadmašivali originale u kvalitetu i često nije ni bilo logičnog opravdanja da se snime (osim pomame za novcem naravno).
Srž dobrog remakea je da pruži novu vrednost priči i tako se uzdigne od originala. Ako to uzdignuće prati i kvalitativni pomak na bolje, onda dobijemo remek delo kao što je The Thing.
Film je deo Carpenterove konceptne triologije Apokalispe sa još 2 izvrsna naslova: In the Mouth of Madness (1995) i Prince of darkness (1987).
Kao i mnogi kultnjaci pre njega, film je tek sredinom 90-tih zaradio kultni status, i tako pokazao da mu vrednost s godinama raste, baš kao i broj fanova koji otkrivaju ovaj biser.
Carpenter je imao veliku nesreću jer se film otvorio u istoj nedelji na američkom box officeu baš kad i E.T, koji je postao jedan od filmova s najvišom zaradom u istoriji kinematografije.
Tako je ova filmčina nepravedno potisnuta u stranu i dugo godina bila zaboravljena
Carpenter smešta radnju na Južni pol, (u originalu iz 1951., je na severnom polu) i tako nas ograničava prostorom, a prostorni determinizam je jedna od ključnih stvari kod stvaranja atmosfere u horror filmu.
Kad imate tako iščašenu i udaljenu lokaciju, u kojoj je jedini oblik civilizacije hladna i tmurna istraživačka baza (Outpost 31), vrlo se lako osećate usamljeno, bespomoćno i paranoično.
Film počinje na genijalan način. Uobičajeni način otvaranja filma koji se događaju na prostranom otvorenom prostoru je total, ili kod westerna poznatiji kao Ekstremni total – (plan koji prikazuje veliku količinu prostora, npr. prerija, horizont i kauboji veliki svega par centimetara na velikom platnu – trademark kod John Fordovih filmova).
Carpenter radi istu stvar samo što krši najbitnije pravilo, nikad ne smeš snimiti šire planove (ex total, total i polutotal) iz ruke, jer tako daješ nepotreban nemir slici i trešenje kamere izgleda veće jer nema ljuskog veličinskog orjentira u kadru (čovek je mera veličine na filmskom platnu).
Tim nemirnim, skoro voajerskim totalom popraćenim neverovatno jezivim i efektnim scoreom genijalnog Ennia Morriconea, Carpenter naglašava i potencira neko nevidljivo zlo koje okružuje i verba to drevno prostranstvo okovano ledom i hladnoćom.
Nakon 10 minuta već smo potpuno uvučeni u dosadnu svakodnevicu. 12 stanara istraživačke baze (simbolika broja 12), kroz minimalan dijalog osećamo njihovu samoću, setu i izolovanost.
12-torici junaka se ubrzo pridružuje Husky, pas koji je jedva izbegao tragičnu sudbinu. Ekipa ga prihvata ne znajući da se u njegovim hladnim očima krije nešto više nego što su očekivali.
Kao hladan tuš, Carpenter udara s briljantnom scenom psećeg preobraženja, koja je pravo malo remek delo režije, napetosti , ambijentalne rasvete, sound designa ljigavih i zastrašujućih zvukova
za to vreme, a i danas, revolucionarnog make up i special effects-a.
Mnogo ljudi je imalo zamerke na tu scenu, tvrdeći da je prekrvava, preagrsivna i preterano nasillna, (film je čak bio zabranjen u Finskoj), ali njihove kritike ne stoje, jer ima samo par gory kadrova, dok je ostalo fino psihološko nijansiranje i kadrovi zgroženih lica junaka.
J.C zna da u The Thingu nije strašan make up i galoni krvi, već pogled na ljudskim licima, koji odražava njihovu prestravljenost, paniku i nemogućnost da se nose s problemima u koje su duboko zagazili.
Nakon ove scene, tj otkrivanja čudovišta, Carpenter nam servira genijalnu ideju i objašnjava kroz niz izvrsnih dijaloga od strane Dr. Blair (Wilford Brimley) i skeptičnog i macho nastrojenog MacReady-ja (Kurt Russell) da The Thing nije nikakvo čudovište, tj nema materije već je parazit koji može ući u bilo koji živi organizam i mutirati ga.
Tim izvrsnim scenarističkim postupkom Carpenter polako prelazi u skučenu, klaustrofobičnu , klasično Hitchcockovski „whodunnit?“ dramu punu retro horror manirizama i grounbreaking production design rešenja.
Kao dramski vrhunac je scena u kojoj zavezani članovi posade jedan drugome testiraju krv, pomoću bacača plamena i komada užarene žice (The Thing je osetljiv na toplotu).
Ovi ljudi se bore za goli život protiv nečega što teško mogu razumeti, a kamoli pobediti.
Finale te scene, kadThe Thing bude onaj na koga smo najmanje sumnjali i skoči sa stolice počevši mutirati i ljuštiti lice dok ostali bespomoćno ostaju zavezani uz njega, je jedan od najbolih scareova ikad u modernom horroru.
Kraj je takođe dijaboličan i crn, baš kao i celi film, jer imamo dvojicu „antijunaka“, jedine preživele koji znaju da će umreti od hladnoće, usamljeni u mraku carstva leda, ali pre toga će jedan od njih, koji nosi seme Thinga, morati skratiti sebi muke.
Jer, šta je vrednost jednog života, kad su svi životi na zemlji u pitanju?
Odgovori li bi ste svi: „Pa ništa! Ja bi se žrtvovao za celi svet!“
Ipak, priča je malo drugačija dok zurite u cev pištolja.
Carpenter to zna.
