Imam jednu poznanicu, koju sam srela posle dugog niza godina. Kafa, ručak, priča.Sazrele smo obe, što je dobrodošlo, s obzirom da smo se poslednji put videle kad smo bile klinke.
Život nas je oblikovao, svaku na svoj način. Bilo mi je drago jer je jedna od onih koji cene neke davno izgubljene vrednosti (sve se nadam da su samo vizuelno izgubljene).Buntovna je umetnica, u potrazi za mirom. Dobra, talentovana, pametna.
Ipak, koliko god je bilo prijatno u njenom društvu, postojalo je nešto što je remetilo moj
osećaj i moje shvatanje dobre energije. Ona postoji, ali kao da je nešto blokira.
Pre nekoliko dana, opet smo se srele. Shvatila sam u čemu je problem, da ga tako
nazovem.
Imala sam već priliku da pričam sa ljudima koji sve razumeju. Pritom mislim na sve one
stvari koje i ja smatram da su bitne. Šta čini čoveka, koliko je važno da čuvamo sve ono
zbog čega smatramo da smo ljudi, sa srcem, dušom, emocijom. Da poštujemo tudje priče,
jer svako ima svoju. I priču i istinu.
Šta kvari ovaj svet, šta ruši neke osnovne vrednosti, gde mi, kao ljudi, grešimo i kako mi,
kao ljudi, možemo ovaj svet učiniti lepšim.
Kako svako od nas ima moć, da gradi svoj mali svet..i time doprinosi vlastitoj sreći i
lepšem svetu – generalno gledano.
I šta je glavni sastojak bez kog ne možemo zamisliti lep dan, lepe misli, lep život..onu
našu unutrašnju lepotu koju prepoznajemo i volimo? Šta je ono što primećujem da fali,
svima nama, onako kolektivno?
Osmeh!
Moja poznanica se ne smeje. Ona je zabrinuta, ona je ljuta, ona se čudi. Svesna sebe i
sveta oko sebe, ona ispoljava niz emocija koje joj kradu osmeh.
I osmeh je umetnost, možda. Ali sa druge strane, za osmeh su potrebne samo dve linije,
čiji ćoškovi se podignu na gore, malkice.
I ja evo, mogu javno da tvrdim, da za osmeh ne treba mnogo..da ama baš svako
od nas, može svaki dan naći razlog za osmeh. Pokušajte, ne košta ništa…a život znači.
Bukvalno.
Rekla sam i njoj: »smej se malo više«. Nisam objašnjavala, znam da ona zna koju poruku
joj šaljem. Svi mi ponekad zaboravljamo nešto, ali neko drugi uvek može da nas podseti.
Učimo od slučajnih prolaznika, poznanika, prijatelja.. dok god smo spremni i željni da
učimo, i tad…osmeh je neizbežan i uvek prisutan, jer vidimo razloge. Pa i kad je najteže.
Osmeh je nešto što nije samo vaše, jer kad se nasmejete, to je istovremeno i poklonjen
osmeh. A svakome, on znači.
Zato..budite velikodušni!
Autor: Slavica Mišan
