Često govorimo da smo pod stresom, da nam je posao jako stresan i slično, a šta je zapravo
stres?
Fenomen stresa je vrlo složen i u literaturi se različito određuje. Mogu se izdvojiti tri pristupa:
1) onaj po kome se stres definiše kao događaj koji za većinu ljudi predstavlja pretnju ili gubitak (ili,
ređe, izazov) ili kao događaj koji za određenu individuu predstavlja pretnju ili gubitak (ili izazov);
2) onaj po kome stres predstavlja reakciju na događaj u spoljašnjoj sredini, i to: aktivaciju
intenzivnih osećanja (najčešće neprijatnih); i/ili skup karakterističnih telesnih reakcija i
3) transakcionistički, koji predlažu Lazarus i Folkman.
Danas je najprihvaćenije treće gledište, kao najpotpunije. Transakcionističko shvatanje stresa
obuhvata oba napred navedena gledišta. Ovako shvaćen stres se definiše kao:
„odnos između osobe i okoline, u okviru koga osoba procenjuje
da neki aspekt okoline uključuje pretnju, gubitak ili izazov za njene
snage, pri čemu se javljaju karakteristične promene psihofiziološke
ravnoteže“.
Stres je proces koji se sastoji od tri bitne komponente. To su: stresni događaj,
subjektivna procena i psihološke i fiziološke promene.
Stresni događaj, stresor, se najčešće određuje kao pojačani, ili novi, ili produženi pritisak na
osobu koji zahteva pojačani napor da se situacija prevlada i da se na nju adaptira. Svako se lako može
setiti nekog stresnog događaja. Za zaposlene, na primer, to može biti dobijanje zahtevnog i obimnog
zadataka, rad za „teškim“ kolegom u timu, kašnjenje plate… Iako je stresna situacija najčešće neprijatna
po svojoj prirodi, ona može da bude i pozitivno određena, ali promena koja narušava uspostavljenu
ravnotežu, zahteva prilagođavanje i refefinisanje ponašanja i očekivanja. Takva situacija je venčanje,
koje iako je željeno i planirano, donosi sa sobom veliki broj zadataka, počevši od organizacije slavlja do
navikavanja na zajednički život i ono što on nosi.
Stresori mogu biti dugotrajni, kratkotrajni, kako i iznenadni ili očekivani. Možda će podela na
iznenadne i očekivanje stresore nekima delovati čudno, ali ako se malo zamislimo, često su nam upravo
događaji koji znamo da će se desiti stresogeni (ispiti, ocenjivanje u školi, evaluaciju uspešnosti na poslu,
plaćanje računa. Dok su ozbiljna povreda, svedočenje nasilnoj smrti, učestvovanje u saobraćajnom udesu
primeri traumatskog iskustva na dečjem uzrastu traumatska iskustva koja su nesumljivo stresori,
postoje i mikrostresori na koje ni ne obraćamo pažnju. Dnevni mikrostresori su događaji kratkog trajanja
i male jačine. To su svakodnevne neprilike, niskog intenziteta (mali nesporazumi sa suprugom ili drugim
članovima porodice, sitne prepirke na poslu, kašnjenje gradskog prevoza…) koje često zanemarujemo
jer su slabog intenziteta. Iako malog intenziteta, ovi mikrostresori mogu kumulativno da deluju sa drugim
stresorima jačeg intenziteta i da doprinesu ukupnom doživljaju opterećenosti.
Stresor izaziva kod osobe koja je izložena stresoru stanje distresa (uznemirenosti),
koje predstavlja sklop reakcija koje mogu da se ispoljavaju kroz direktno ponašanje, kroz fizičku
simptomatologiju, npr. glavobolja, ili emocionalne reakcije (npr. plač, vikanje) , kao kroz i poteškoće u
razmišljanju, donošenju odluka i slično. Često nam ljudi koji su pod stresom deluju izgubljeno, usporeno,
ne mogu da razumeju o čemu im pričate ili sate porovde nad najednostavnijim zadacima na poslu.
Najčešće emocije karakteristične za stres su strepnja, bes i tuga, a mogu da se jave i
stid, krivica i prezasićenost. Na dejstvo stesora i u našem telu se dešavaju određene reakcije. Fiziološke
reakcije u okviru stres procesa mogu se podeliti u dve međusobno povezane kategorije: neuroendokrine i
imunološke. One telo propremaju na „bori se ili beži“ odgovor na stres. Hans Saly je uveo pojam “opšteg
adaptacionog sindroma“ koji se odvija kroz tri faze. To su faza alarma, tokom koje telo mobiliše svoje
odrambene mehanizme, faza adaptacije, tj. vraćanja na fiziološku homeostazu i treća je faza, faza
iscrpljenosti, u kojoj se javlja bolest ili smrt, ako se stres nastavi.
Ako naše telo zamislimo kao vojnu
jedinicu koju je napao neprijatelj, u prvoj fazi dolazi do alarmiranja vojnika, prikupljanja oružja i
raspoređivanje ustrateške jedinice. U drugoj fazi se odvija borba sa ciljem da se savlada neprijatelj i da se
uspostavi mirno stanje koje je vladalo pre napada. Ako u ovoj fazi biva savladan neprijatelj, odnosno,
uspemo da se izborimo sa stresorom, dolazi do smirivanja i iako malo umirni, osećaćemo se dobro, kao i
pre nego što je stresor delovao. Na konkretnom primeru, ako kasnite na posao, a autobusa nema na
vidiku, bićete uznemireni i zabrinuti. Sagledavate situaciju – šta vam je činiti? Možete pozvati taksi, ili
umiriti sebe govoreći da će autobus uskoro stići, ili smisliti dobar izgovor što kasnite. Ako rešiti problem,
umirite se isačekate autobus ili taksi, onda ste uspešno prošli kroz drugu fazu. Kad je treća faza u pitanju,
u nju zapada vojska kada uprkos potrošnim svim mecima i velikim ljudskim gubicima nije uspela da
savlada neprijatelja. Fazu iscrpljenosti stresom kod ljudi možemo prepoznati po učestalom oboljevanju od
virusa, ali i težim bolestima koje imaju fatalan ishod kao što su srčana oboljenja ili rak.
Značajna komponenta stresa je subjektivna procena stresnog događaja. Naime, ono što
je stresno za jednu osobu u određenom trenutku, ne mora biti stresno za drugu osobu ili za istu osobu u
nekom drugom trenutku. Po Lazarus-u, subjektivna procena događaja zavisi od postavljenih zahteva i
oslonaca koje pojedinac ima na raspolaganju. u prvoj fazi procene osoba prepoznaje da se pred njom
nalazi neki problem, a u drugoj fazi prosuđuje koji su joj kapaciteti potrebni da bi problem rešila. Stres je
rezultat procene da postoji nesklad između zahteva u određenoj situaciji i mogućnosti osobe za
ispunjenje tih zahteva. Uz subjektivnu procenu samog događaja, na doživljaj stresa utiču i drugi faktori,
neke osobine ličnosti, optimizam/ pesimizam, motivacija za uspeh, procena stepena kontrole nad
situacijom i podrške koju imamo u toj situaciji. Pored ovih, na doživljaj stresora, njegovog intenziteta i
trajanja utiču i uzrast, pol, nivo obrazovanja i društveni status,životni uslovi i slično. O tome možda ni ne
razmišljamo, ali neke situacije su nam bile mnogo traumatičnije kad smo bili mlađi, kao što je odbijanje
devojke ili par kg viška, na primer. A opet, gubitak posla neće isto pasti starijem radniku na građevini sa
završenom osnovnom školom, koji svojom palatom izdržava petočlanu porodicu i programeru, koji ima
fakultetsku diplomu i bogatu biografiju, a uz to nema porodicu koja zavisi od njegovih primanja.
Promene psihološkog funkcionisanja tokom stresa mogu biti toliko intenzivne da poprime
dimenzije psihološke krize. Kriza je burni i intenzivni doživljaj nesklada, bezizlaznosti koji zahteva
promenu funkcionisanja. Jelena Vlajković u svojoj knjizi „Životne krize“ ukazuje na to da prolazeći
kroz krizu osoba mora da razreši određene adaptivne zadatke: da shvati značenje situacije, da se
konfrontrira sa realnošću i odgovori na zahteve spoljašnje sredine, da održi vezu sa članovima porodice,
prijateljima i drugim osobama koje joj mogu pomoći u razrešavanju krize i ublažavanju njenih posledica,
da sačuva razumnu emocionalnu ravnotežu u upravljanju emocijama koje se javljaju u krizi i da održi
zadovoljavajuću sliku o sebi i osećanje kompetentnosti i moći. Način na koji će osoba odgovarati na ove
zadatke zavisiće od njenih mehanizama prevladavanja stresa.
