Folko je dvanaestogodišnji dečak, bosonogo dete, razbarušene kose, u kaputiću do kolena, u pantalonama sa zakrpama, u iznošenoj košuljici.
Blistavih očiju i blistavog osmeha, na blistavom suncu, ovaj dečak siromašnih ribara u izbledelim prnjama bio je lep kao neki dečak iz bajke. Sreća ga je činila tako ponosnim i lepim.
Bio je visok i mišićav. Kosa mu je bila oštra kao šiblje i padala na oči, lice. Često je sanjao o divljim konjima. Deda Euzebio je želeo da mu unuk, kao i on bude ribar. A Folko je želeo da postane gardijan, da je celog dana na konju… Juri i traži krda bikova…Hvata i kroti divlje konje. Umeo je da bratu čita bajke, čudesne priče bez kraja. Ali je i mali divljak, po Antonijevim rečima.
Redakcija kaficamagazin
