Iza male oronule kućice izraslo je jedno lepo drvo, kruška.Kad god odem u selo, ja se popnem na krušku i razgledam okolinu. Njene grane su raširene na sve strane, a stablo je veliko i široko. Na leto njene stare grane najpre ulepšavaju beli mirisni cvetići, a zatim zreli žuti plodovi. Ja često šetam selom, ali, najpre, uvek obiđem staru krušku na kojoj se odmaram u hladovini. Samo ona i ja znamo jednu tajnu koju sam joj ispričao kad sam bio mali. Ponekad pomislim:,,Ko zna šta sve ona pamti i čuva…“Njene stare grane kriju tajne i uspomene svih nas koji smo se igrali ispod nje. Zime dolaze i prolaze, a moja kruška još uvek ponosno stoji tu i čuva našu tajnu.
Filip Đurić IV raz. II nagrada
