Jednog lepog sunčanog dana krenuli smo na Dunav.Pozvali su nas prijatelji na vikendicu.
Put do vikendice bio je nezaboravan.Prošli smo kroz mnogo tunela:dužih,kraćih,osvetljenih i neosvetljenih.Obišli smo i tvrđavu Golubac koja je bila sagrađena od kamena,a kada se popneš divan je prizor,vidi se susedna Rumunija.Kada smo stigli čekao nas je ručak.Posle ručka hteli smo da se vozimo gliserom,ali smo se ujedno i plašili.Moja mama nije htela,ali kada sam ja ušla krenula je zamnom.Vozio nas je jedan čika kome smo dali ime Šojić,zato što se predstavio kao kapetan lađe.Zaplovili smo Dunavom.Gliser je išao sve brže i brže,a moja mama me je sve više stiskala za ruku.Gliser je pravio prelepe talase koji su u daljini nestajali.Bilo je lepo,voda svuda oko nas,a obala čak u daljini.Kada smo nakratko stali gliser se talasao.Naišao je drugi gliser koji je munjevito preleteo kraj nas i okupao nas je vodom.Mi smo počeli da jurimo za tim gliserom, zato što je u njemu bio moj tata.Bili smo uzbuđeni ,kao da smo se igrali jurke sa gliserima.Sve su to pratili penušavi talasi Dunava.Kada smo se vratili na vikendicu ,ja sam i dalje gledala u vodu.Voda je bila providna,sjajna nalik na bisere.Nazirale su se ribice,a tu je bila vidra koju sam prvi put videla.
Bio je to dan kojeg ću se uvek sećati.Vožnja gliserom je jedan od mojih nezaboravnih doživljaja.
