Noć. Moju sobu obasjava mesec, zvezde i prigušeno svetlo radnog stola moje sestre. Muče je kotline,doline,klisure, samo gundja i ne zna šta je prava muka i tuga. Niz moje lice kotrljaju se suze. Ne plačem ja zbog nečeg što nemam , ni zato što moja simpatija danas nije bila u školi, već zbog moje drugarice koja je otišla u drugi grad i više se neće vratiti.
Moj spomenar-iscepan, listam već treći put i gledam njen rukopis. Baš sam se udubila. U tom me prenu moja mama sa peškirom na glavi:,,Još niste legle!?“ Brzo u krevet! Ti plačeš? Šta, simpatija danas nije gledala u tom pravcu?“ I morala sam da se nasmejem jer njene tople i meke oči vape za širokim mojim osmehom i poljupcem za laku noć.
I taman sam svoje misli zaključila, izlazi ona i tras. Mama! ,,Baciću ovu igračku u kantu.“Znam da je nikad neće baciti jer to je omiljena, Dunjina igračka. Opet se uvuče sreća u moju sobu. Nastade opšti smeh u celoj kući. Mama samo ti možeš ovako da me nasmeješ. Zašto? Verovatno zato što me voli najviše na svetu.
Zna ona da sam sinoć plakala zbog Kaće. I ujutru, dok mi gura telefon i novac u torbu,ona kaže:,,,,Znaš u moje vreme je bilo teško uspostaviti kontakt sa nekim ko je otišao. Mi smo pisali pisma, vama je lakše, tu je moderna tehnologija.“Pogled koji mi je uputila, dok sam izlazila iz ulice, je učinio da se osećam srećno i da joj uputim najsladji osmeh. Putem do škole razmišljam kako ona može uvek da me nasmeje, ali me opet prekude trčeći. ,,Zaboravila si flašicu vode!“ To je ona žena sa najlepšim i najnežnijim pogledom. Ona je jednostavno takva…Optimizam je njeno oružje.
Samo ona moze da mi vrati osmeh na lice kad sam tužna i nesrećna. Jednostavno, njeno prisustvo čini da se osećam kao da imam krila.Sa njom se smejem od srca i sa njom ni jedan dan nije obojen tugom. Mama, hvala ti što postojiš i što uvek nacrtaš osmeh na moje lice.
Vanja Petković Druga nagrada
