Prijatelji. Srećemo ih i upoznajemo slučajno. U školi, na nekom rodjendanu, izletu, moru. Obično u trenutcima kada smo srećni, lepo raspoloženi, kada smo radosni i veseli.
I baš tada u gomili ljudi izdvoji se ta osoba, koja je za tebe posebna, koja je po nečemu slična tebi. Pojavi se ta nevidljiva nit prijateljstva koja vas spaja. Vrlo često, samo posle nekoliko časova provedenih zajedno, imamo utisak kao da smo zajedno odrasli.
Danas, kada živimo u vremenu u kome su ljudi sve više zavidni, vremenu u kome se ljudi sve više otudjuju jedni od drugih, teško je naći pravog prijatelja. Ti naši,,nazovimo“ prijatelji, uvek su tu kada smo mi radosni, uspešni, kada njima treba neka pomoć, rame za plakanje, ali kada mi zatražimo pomoć ili lepu reč, podršku, oni jednostavno više nisu dostupni. Tako da neki prijatelji na sitnicama padaju, a zato neki na tim istim sitnicama postaju veliki prijatelji. Znam prijateljstvo se mora negovati, čuvati. Sada kada sam na prvoj raskrsnici života, kada iz detinjstva prelazim u svet odraslih, shvatam i veoma sam tužna što je tako malo pravih prijatelja. Mrzim zavist, ogovaranje iza ledja. Nadam se da ću u svetu odraslih pronaći onog pravog prijatelja.
Bogatstvo nisu materijalne vrednosti. Najveće je bogatstvo imati pravog prijatelja, onog koji te razume i kada ćutiš,daje podršku, a istovremeno i kaže svoje iskreno mišljenje.
Jelena Stefanović
