Kada sam umorna i ne mogu da savladam neke lekcije iz istorije, udobno se smestim u fotelju, sklopim oči i u mislima otputujem u proslost. Zamislim sebe u vremenskoj mašini koju je izmislio Nikola Tesla. Otkucam godinu na vremenskom aparatu, otvore se krila i putovanje počinje.
Kada je potrebno da naučim lekcije o humanizmu i renesansi, sednem u vremensku mašinu, ukucam XIVvek, Italija. Posle nekoliko trenutaka već sam u Veneciji. Oko mene sve vrvi od sarenog sveta. Žene obučene u prekrasne haljine, slikari, vajari stvaraju svoja dela. Na krilima mašte putujem po Evropi. LJudi su ushićeni i veseli, sve je posvećeno nauci i obrazovanju. Kompozitori stvaraju savremene kompozicije. Iz prikrajka posmatram Leonarda da Vinčija kako u zanosu crta Mona Lizu. Upoznajem Servantesa i on mi priča doživljaje Don Kihota. U jednom parku posmatram kako Romeo izjavljuje ljubav Juliji. Osećam miris ruža iz parka i uživam u recitovanju stihova zaljubljenog para.
Često bi se krilima mašte vraćala u detinjstvo, svojim izgubljenim lutkama i igračkama. Posećivala bih svoje bake i prijatelje koje više nema, ili nisu tu. Od njih bih dobijala reči podrške kako treba da istrajem u onome što radim i da se nikad ne predajem.
Svaki moj odlazak na vremenskoj mašini sa velikim, belim, skoro andjeoskim krilima i upustvima Nikole Tesle, učinio bi me srećnijom i veselijom. Volela bih da mogu delić tog sveta, koji posvećujem u prošlosti, da prenesem u sadašnjost, pogotovo da vratim drage ljude kojih vise nema.
I nagrada Milica Nikić VIII razred
OŠ,,Vera Radosavljević“
