Svakodnevno me okružuju mnogi ljudi. Želim da upoznam osobe dobrog srca. Ali ja imam samo jednu takvu osobu kojoj sam se divila i kojoj ću se uvek diviti.
To je moja mama. Ima tužno ime Suzana, puna je suza, ali ne …Moja mama je jedna krupna i jaka žena, može da podigne stenu…Šalim se samo ne može stenu, ali može da zagrli brata i mene u isto vreme, jer nas voli najviše na svetu. Krasi je crvena kosa i kestenjaste oči. Nežna je, brižna i ima veliko srce. Voli da ima reda u kući i zbog toga nas ponekad strogo pogleda, a tada brat i ja u mišju rupu se sakrijemo…Ma šalim se, to su oči jedne mame koje brinu za nas i iz kojih padaju suze ponekad, a da mi ne vidimo i ne znamo. Mi vidimo spoljašnju sreču i raspoloženost, ali ne vidimo unutrašnju bol. Moja mama je najvrednija žena koju znam. Veruje u brata i mene i pomaže nam da izadjemo na pravi put. Svakodnevno, sa puno ljubavi, nas isprati u školu i dočekuje. Ona je moj najveći prijatelj, sve moje tajne zna.
Ja imam najbolju mamu na planeti. Želim za kraj da joj poručim da ću je uvek voleti najviše na svetu.
Barbulović Monika pohvaljen literarni rad
