Ako danas odeš u Tršić, svako će ti reći gde je kuća Karadžića. Tako je bilo i u vreme Vukovog detinjstva. Kuću Karadžića su znali ne samo Tršićani nego isav narod iz okolnih sela.
Iako je kuća malo zavučena u šumu,mimo puta, Stevan i Jegda su uvek imali goste. Navraćali su putnici -namernici, hajduci, kaluđeri iz manastira Tronoše. Znalo se da Stevan ima najbolju rakiju u tom kraju, a gde se toči dobra rakija, tu je uvek društvo za razgovor.
Vukova rodna kuća je izgledala skoro isto kao što i danas stoji.Bila je brvnara, podignuta od stabala, pokrivena drvenom šindrom. Kada se uđe u polumračnu prostoriju, na sredini je ognjište koje se nikada nije gasilo. Oko njega je majka Jegda ceo dan poslovala, pripremajući hranu za ukućane i goste.
Iz te prostorije,jedna vrata vode u poveću sobu. Pored zidova, stajale su ,,mušeme“-kako su zvali poređane daske,prekrivene kožama ovaca i koza. Tu se spavalo. Kada padne mrak, kuća je osvetljavana vatrom od ognjišta, ili se palilo i smolasto drvo-luč.
Legalo se rano i rano ustajalo. Kuća se nije zaključavala, jer se govorilo-,,Priklopi vrata da stoka ne ulazi, a svaki namernik je dobro došao!
Iz izvora,,Detinjstvo“ Vuk Karadžić
