Od svih lepih doživljaja koje pamtim, jedan od najlepših je venčanje mojih bliskih rodjaka Sonje i Darka.
Bilo je leto. Jednog popodneva Darko i Sonja su svratili i pozvali nas na venčanje. Ukratko su nam rekli da će venčanje da se održi na Dunavu.Mi smo bili malo zbunjeni, jer smo očekivali da je to venčanje kao i sva ostala. Ali,ovo je bilo drugačije. Mladenci su na venčanje pozvali najbližu rodbinu i najdraže prijatelje. Svi pozvani gosti okupili su se u Negotinu i u koloni krenuli ka Dunavu. Većina nas nije znala put do vikendice gde su bili mladenci. Kad smo stigli do vikendice, koja se nalazila na obali Dunava, dočekala nas je prelepa Francuskinja Sonja i njen mladoženja Darko.Ona je bila božanstvena,najlepša mlada koju sam do tada videla.Obučena u belu venčanicu koja se presijavala na suncu, ona se svima smešila. Goste je najpre mladoženja pozdravio na srpskom, a zatim ona na francuskom.Zatim su pozvali kumove i matičara da sa njima krenu prema obali. Svi su bili zbunjeni, ali su poslušali mladence. Pored obale je stajao manji brodić u koji su se smestili.Dok je muzika lagano svirala mi smo svi stajali na obali i posmatrali brodić u kome su se Sonja i Darko zakleli na večnu ljubav.Brodić se brzo vratio i mladenci su bili srećni i dugo su plesali na obali Dunava. Posle ručka mladence je čekao gliser.Pošto sam ja bila najmanja devojčica pozvali su me da se provozam s njima. Ja sam rado pristala.Tog trenutka sam bila najsrećnija.
Baš zbog toga što ovo nije bilo klasično venčanje, zbog radosti i uzbudjenja koje sam doživela, dok sam se sa mladencima vozila Dunavom pamtiću ga dugo, dugo.
JELENA STEFANOVIĆ IVrazred
