Jesen je doplivala na velikom paperjastom oblaku koji pluta po beskrajnoj plavoj pučini neba. Lagano se uselila u carstvo prirode, počela da čara i razmahuje čarobnom četkom. Jesen se prostrla preko grana, a sunce se uselilo u krošnje drveća.
Park kao da je pozlaćen. Po travi koja je letos mirisala na rosu, prostrli se zlatni tepisi. Svo drveće jesen je obukla u svoje jesenje kapute, da se ne smrznu u ranim jesenjim jutrima. Prohladni vetar kida list po list i niže ga po opustelim stazama. Klupe u parku su usamljene. Začas se nebom navuku sivi i tmurni oblaci i sve postane sumorno. Počne da sipi kiša, a oblaci kao da plaču. Tada se po raskvašenoj zemlji valja opalo mokro lišće. Utihnula je pesma ptica. Krenule su put dalekog juga. Zato su sada dani tako dosadni. Samo su vrane tu koje grakću po ceo dan.
Oblaci plaču po ceo dan. Po zemlji se valjaju polomljene grane, kestenje i gomile lišća. Vlada duboka tišina. Samo raznobojni kišobrani unose veselost u ove tužne jesenje dane.
