Svi hvale svoju domovinu i govore da je ona najlepša na svetu, ali je samo jedna domovina meni jedina, najdraža-moja Srbija.
Jedinstvena zemlja velikih ljudi, koji puni ljubavi slikaju divne netaknute pejzaže od Vojvodine, na severu, do Kosova, na jugu. Moja zemlja Srbija nosi lepu prirodu na sebi i ima lepe ljude u sebi.Želja mi je da se vinem u oblake i da sa visina nebeskih posmatram njene šarene i u zlatnim nitima protkane njive ukrašene plodovima različitih boja i lepote. Takva je moja otadžbina,zemlja koju su mi ostavili oci i njihovi očevi u nasledstvo. Ono što su oni dužili mi smo odužili, ali i tamo gde su stali-tu smo produžili.Željni svega krenuli su naši dedovi i očevi u potrazi za srećom u grad, brzinom svetlosti jureći za bezvrednim novcem ne osvrćući se za lepotom prirode oko sebe. Gradovi se pune-sela prazne, a seljačka duša njihova ostala je pored potoka koji preskače kamenčiće i tiho šapuće svoju priću jednoj staroj vrani.
Srbija-mala zemlja sa malo ljudi,a u njima puno ćudi. LJudi snažne volje i jakih strasti,slobodarske tradicije, sve to vešto prekrivaju maskom blage naravi,al’ drzne li se neko…bilo ko,,Veći“, u jednoj maloj zemlji.Mali a hrabri,tihi a glasni! Opstajemo kroz vekove. Snagom volje dižemo se iz grobova krajputaša, iz fresaka i manastira da čuvamo našu tradiciju, našu veru i slobodu.
Srbija je zemlja koja ne voli okove, ona me vodi kroz tamu i svetlost. Ona je moje rodoljublje, ono čime se ponosim i kojoj celim bićem pripadam.
Srdjan Andrijević Lazić ,8. razred
