Uvek s nekim čudnim uzbudjenjem, i opet iznova i drugačije, pričao mi je tata o deda Pavlu.
Bio je običan čovek, seljak kao i drugi u selu, ali se ipak razlikovao od ostalih. Živeo je skromno u kućici, nalik na kolibicu od slame, tik pored seoskog puta. Gajio je voće, bavio se poljoprivredom, uz to imao dara za umetnost. Crtao je sve što mu je bilo interesantno, a potom je to i pravio. Bio je visok,pogurenih ledja,neobično jak i nežan i blage naravi. Svakome je pomogao uvek kada su od njega to tražili. Sa seljanima se retko sastajao na veseljima, mobama i drugim skupovima. Živeo je svoj život i bio je usamljen. Svoje dece nije imao, ali je zato voleo seosku. LJubav je često skrivao da ne bi odao svoju slabost prema njima. Hvalio je i voleo poštenu decu i onu koja su ga slušala. Najčešća nagrada su bili ukusni plodovi iz voćnjaka, njegovih rukosada, a često i novac. Odisali su iz njega poštenje i iskrenost i narod je to umeo da ceni.
Deda Pavle je bio maštar i avanturista. Maštao je o neverovatnim dostignućima u tehnici. Težio je da svetu pokloni svoje ideje i olakša život ljudima. Ćesto je u nečemu uspevao, ali najčešće nije imao ko da ga podrži. Tada je bio tužan, povučen u sebe i nepoverljiv. Jednog dana se razboleo, a potom umro. Sam, da nikome ne bude na teretu. Deda Pavle je ušao u legendu ovog kraja, ostao je u pričama o njemu.
Stanko Terzić
