Sedim i gledam kroz prozor. Već satima lije kiša. Vreme je teško. Zemlja isparava. Sve je pusto…
Teške kišne kapi uporedo padaju na zemlju i odzvanjaju. Misli mi lutaju negde daleko, a u njima ponoć. Plačem uporedo sa kišom koja kao da zna koliki bol nosim u sebi i to sve zbog tebe, zbog tebe moja prva ljubavi. Jeste, opet razmišljam o tebi, po ko zna koji put, iako te ne želim.
Svima govorim da te više ne volim i da je sve to bio jedan san koji želim da zaboravim. Znam i sam da to nije istina i da te, ja, još uvek volim, ali ne želim u to da verujem.
Nekada je sve to bilo drugačije. Sanjao sam snove gde smo uvek bili zajedno i uvek nam je bilo lepo. Zatvarao sam oči pred istinom koju su mi govorili o tebi i verovao u ono što sam hteo da bude istina. I, šta sad? Gde? Kako? Zbog čega? Sateran sam u ćoše. Iz sopstvene kože ne mogu da izadjem. Gušim se…. Hoću da puknem….
Svetlost! Tresak! Nebo se otvara! Budim se iz ovog ružnog sna! pojavilo se konačno svetlo na kraju tunela.
Biti prvi, pobednik samoga sebe u sopstvenim očima postaću veći. Neću biti ni prvi ni treći. Pobediću sebe, pa onda tebe.
Redakcija kaficamagazin
