Na kraju sela u okruženju starih lipa nalazi se skrivena kućica.
Kuća je oduvek privlačila moju pažnju. Razmišljala sam ko u njoj živi. Jednoga dana sam se polako prikrala i zavirila u dvorište.
Ispred kuće na staroj klupi sedeo je jedan starac. Izgledao je kao da spava. Bio je poguren, sićušan.Prišla sam bliže. Seda kosa mu je polako padala na izborano lice. Tople plave oči bile su zagledane negde u daljinu. Na sebi je imao pocepanu šarenu košulju, pantalone i opanke. Kraj njega na stolu šešir i štap koji se naslanjao na klupu.
Pozvao me da dodjem. Bojažljivo sam sela na klupu, a sa njegovih usana potekla je priča. Sećao se lepih dana, svoje porodice i sina jedinca koga je izgubio u ratu.Nikada nije saznao gde je poginuo. kraj ulaza zasadio je crvenu ružu. Bilo je to sećanje na sina koji se nikada nije vratio. Ruža je rasla, izrasla skoro do krova stare kuće. I sada je bila prepuna cvetova koji su mirisali. Oko nje su letele pčelice i upijale sok. Starac se tome mnogo radovao. Gledajući u ružu učinilo mi se da medju njenim laticama vidim lik mladića koji je nestao u ratnom vihoru. Smeškao se. Smeškao se i starac gledajući negde u daljinu. Bila sam srećna. Ipak su zajedno, u mislima u tek rascvetaloj ruži, a i u meni jer tajna ovog starca ostaje da živi.
Starac je već odavno umro. Ponekad odšetam do kuće, sednem na klupu i zagledam se u tek procvetalu ružu. Vidim, obojica su tamo.
Tamara Djurić
