{loadposition myposition}
Sećanja blede…U mojoj kući kao da živi moj pradeda Jovan; u jednoj sobi slika, u drugoj knjiga, u trećoj gitara… Mnogo toga podseća na njega…
Umro je pre mog rodjenja, tako da ga nikada nisam upoznala, ali sa slika i iz priča znam da je bio jako talentovan i lep čovek. Imao je plave oči, umiljat osmeh, lepe zube. Bio je vitak i visok čovek. Od njega sam nasledila talenat za pevanje, sviranje i igranje. Znao je da svira usnu-harmoniku, klavir, sintisajzer i gitaru. Bio je samouk. Već sa dvanaest godina postao je siroče i sve što je stekao, stekao je poštenjem i svojim radom. Zbog toga je dobio nadimak Štraus. Mlad se oženio mojom prababom Milicom i sa njom izrodio dvoje dece, ali niko nije nasledio njegovu muziku, darovitost osim mene-njegove praunuke. Jedino je moj mlađi brat Pavle, kako kažu, nasledio njegove plave oči. Bio je osnivač KUD-a,,Homolje“, koje danas slavi sedamdeset godina postojanja. Igrao je u folkloru i sa njim proputovao pola sveta. Bio je izvrstan glumac. Glumio je u raznim predstavama i učestvovao na mnogim svečanostima. Upravo se piše i knjiga o njemu. Moja mama kaže da je nikada nije izgrdio i da je uvek bio blag. Za svakoga je imao lepu reč. Voleo je svoju unučad jednako. Za svoj rad i doprinos dobio je zlatnu povelju.
Opaka bolest je prašinom prekrila klavir i pokidala žice na gitari, ali ljubav koju je preneo na sve nas još uvek živi.
Sofija Lazić uč. VI razreda
