Prolazim mokrim trotoarom dok gledam kako pada kiša. Razmišljam. Ja volim kišu, iako znam da većina ljudi nije njen ljubitelj. Svi volimo različite stvari, ali se ponekad plašimo da to kažemo. Ako je nešto drugačije, onda nije ni lepo ni dobro.Da li uopšte postoji nešto drugačije? Pre bih rekla da je to jedinstveno. U glavi svi mi imamo zacrtane likove i želimo da budemo kao oni. Svakog dana budimo se i težimo ka tome savršeni, ne videći da smo dobri onakvi kakvi jesmi. Niko nije savršen! Time što želimo nešto nemoguće sebi samo zagorčavamo život. Treba imati snove i želje.,treba maštati i sanjati. Zašto želeti nešto što već imamo, a to ne znamo?Svi smo mi jedinstveni, a ne drugačiji. Svi to znamo, ali za nekoliko sekundi to ispari i već sledećeg dana želimo da budemo zvezde s televizije. To je u redu, ali u umerenim količinama. Nekada na taj način možemo izgubiti svoje ja želeći da budemo neko drugi. Trčimo sate i sate sa željom da budemo mršavije i pevajući pred ogledalom maštamo da smo pevačice, jer su televizije trenutno preplavljene njima. Želimo to zato što eto tako to svi žele, pa onda želimo i mi. Čemu sve to? Zašto plačemo kad nam neko kaže nešto ružno? Zašto se skrivamo iza senke drugih,,popularnih“ gledajući kako se oni ponašaju? Mi živimo svoje živote i ne smemo da dozvolimo da neko drugi upravlja njima. Hajde, sada odmah, ustani, izadji napolje i vikni na sav glas ono što želiš! Veruj u sebe! Radi ono što voliš i što te čini srećnom.
I,za kraj, stavi osmeh na lice i seti se svih onih ljudi koji te vole i za koje si ti posebna. Kada si tužna, samo sve zaboravi i nasmej se. Ako pozitivno razmišljaš i ako si uvek nasmejana i drugi ćete tako zamišljati. Zatim se naoružaj tonom smeha i samopouzdanja i iskoristi svoje najveće pravo-život.
Obojite paletom smeha sive zidove stvarnosti.
Milica Jevremović 5. razred Nagradjen rad u kategoriji viših razreda Treća nagrada
