Često sam slušala odrasle kako kažu: ,,Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba“. Pitala sam se zašto? Sada znam…
Imam deset godina,idem u četvrti razred. Išla sam u vrtić i nosim lepe uspomene iz njega. Škola je nešto drugo, ona je krupnim slovima zapisana u meni. U školi sam naučila kako se piše i računa,ali sam naučila i mnogo više…Naučila sam kako se mašta, kako se voli, kako se postaje dobar čovek. U mom srcu je zapisana Sokobanja:sećam se naših šetnji,igranki, maskenbala…Uvek ću pamtiti velike i male odmore, sa malim nestašlucima i tajnama.
Uvek ću se sećati moje učiteljice, koja je bila vesela i stroga, dobra i pravedna. Ona nam je zasadila korenje znanja. Iz njega sada izrasta zdravo i mlado drvo, koje počinje da cveta. Plodove ćemo brati kad budemo odrasli.
Kada budemo učitelji, lekari,majstori ili inžinjeri…pričaćemo o najlepšem periodu provedenom u školi.
