{loadposition myposition}
Čudan je ovaj svet oko mene.Još je čudniji ovaj svet u meni.
Kao potok kao koji kroz šumarak reku traži, tako i moj život vijuga, žubori, teče ka svom ušću. Na svakom putu je čas miran,čas bujica, nekad se izliva iz svog korita….
Da moj život je potok. Žubori tiho, ujednačeno, dostojanstveno, sve je bogatiji vodom, kao što sam i ja bogatiji novim znanjima, iskustvima, pogledima na svet. Žubori tako mirno kroz proplanaka, prošarane bokorima poljskog cveća, kroz tišinu šuma, isprekidanu kricima životinja, kroz orošena polja milovana jutarnjim zracima sunca, teče nenametljivo, ali sigurno. Ipak povremeno nastaju bujice, borba vode i stene, a nekada se izliva iz svog korita.
Ja ne mogu da se izvijem iz svog korita, ali nekada imam osećaj da ču da iskočim iz sopstvene kože. Kažu da su ove kritične godine kada se ličnost savija i lomi u jednom ili drugom pravcu, kada dečak postaje čovek, kada ne razume svet oko sebe, a ni samog sebe. Ne znam šta ću sa sobom, odakle da krenem. Srce tutnji ludački, grmljavina u duši. Misli mi se razbežale kao preplašene ptice. Znoj mi natapa telo. Osećam navalu besa. Gledam očima koje ništa ne vide, gledam kao iz provalije. Osećam nečije kanđe po sebi…
Najednom, poput toplog povetarca koji miriše na beli jasmin. Osećam neko blaženstvo. Pred očima mi je njen lik. Trčim prema njoj sa vetrom u licu, u kosi i osmehom širokim kao dolina. Njen lik mi obraduje oči. To je devojka koja često svraća u moje snove. To je devojka sa suncem u očima, obrazima vlaznim od kiše, bez ijedne greške, koja je često u mojim mislima, koja u grudima neguje tonu ljubavi, koja zna da voli i koja treperi kao zvezda koja se ne gasi ni noću ni danju. Ona zauzima posebno mesto u mom srcu, ona je moja baza mira.
Opet moj životni potik teče kao melodija. Opet sam ispunjen mirom i zadovoljstvom. Predamnom vidim ljubičasta jutra,
ljubičaste daljine i pitam se zašto dozvoljavam da mi kapljica tuge pomuti moje more sreće.
lude godine. Čudan je ovaj svet u meni.
Nikola Đorđieski
