sreda, decembar 12, 2018
Home Klasična muzika

Klasična muzika

 

Poštovani posetici sajta i ljubitelji klasične muzike, na ovoj starnici možete pročitati  osnovne smernice za analizu muzičkih dela, kao i samu analizu i opis subjektivnog doživljaja najpoznatijih kompozicija romantizma.  Analizu je radila Dragana Djordjević, učenica Devete beogradske gimnazije.

 

 

 

 

UPUTSTVO ZA  ANALIZU MUZIČKIH DELA    

 

1.MUZIČKI OBLIK:   

 

       1. KONCERT (muzička priredba):      

       SOLISTIČKI-kompozicija za solo instrument uz pratnju orkestra. Ima tri stava. Prvi stav ima sonantni oblik i dvostruku ekspoziciju. Prvu ekspoziciju svira orkestar, a drugu solista sa orkestrom. Razvojni deo je srazmerno kratak u odnosu na razvojni deo sonate, jer nije podesan za razvoj virtuozne solističke deonice. Pred kodom ili u kodi nalazi se kadenca. To je centralni deo koncerta, a predstavlja virtuozni umetak za solistu bez orkestarske pratnje. Drugi stav ima oblik složene pesme, a treći stav je tipična forma ronda (ronde = u krug) 

      KONČERTO GROSO(VELIKI KONCERT): To je instrumentalni oblik baroka. Ne predstavlja nikakav veliki koncert, već određeni način izvođenja. To je naizmenično sviranje grupe solista sa orkestrom. Prethodnik je klasičnog solističkog koncerta sa jednim solistom.    

 

        2. FUGA     

        Naziv fuga upotrebljavan je još u srednjem veku,ali je tada označavao kanon. Današnja fuga (nastala u XVI veku) trodelna je kompozicija kontrapuntskog stila, rađna na na osnovu jedne teme ili više njih, po utvrđenim pravilima. U osnovi, u fugi se tema provodi kroz sve glasove. Fuga je bila prvobitno instrumentalni oblik, zbog toga što se samo u instrumentalnoj muzici mogao sprovesti princip očuvanja jedne teme. Prenošenjem instrumentalne fuge na tlo vokalne muzike nastala je vokalna fuga. Ima tri dela: ekspoziciju, razvojni deo i završni deo. U ekspoziciji (ekspoze = izlaganje) izlaže se tema( jedna ili više njih), u razvojnom delu se ona razrađuje, a u završnom delu se ne ponavlja ekspozicija, već se ponavlja osnovna tema nekoliko puta u osnovnom tonalitetu. Fugi često prethodi tokata, preludijum ili fantazija.  

       

        3. SONATA 

        Sonata je pisana za klavir ili bilo koji instrument uz pratnju klavira. Ustaljuje se u vreme bečkih klasičara. Sastavljena je, po pravilu, od tri stava: brzi- lagani- brzi ili četiri: brzi- lagani- menuet ( ili pak skerco) i brzi. U prvom stavu ona ima sonatni oblik. Njega čine tri odseka: espozicija, razvojni deo i repriza.Ekspozicija je izlaganje dveju tema koje međusbno kontrastiraju tematski i tonalno. Tematski znači da su to dva različita muzička materijala, a tonalno- da su dva  različita tonaliteta. Ako je prva tema u duru, a druga tema će biti u dominantnom duru: ako je prva u molu druga će biti u paralelnom duru. Na primer:                 

   I tema- C-dur, II tema G-dur          

   I tema- a-mol, II tema C-dur  

Razvojni deo je razrada tematskog materijala iz ekspozicije na nestabilnoj harmonskoj osnovi.Repriza je ponavljanje ekspozicije, s tim što su obe teme u istom tonalitetu. Pred sonantnim oblikom može da se pojavi uvod (introdukcija), obično u laganom tempu.Uvod ima dva do četiri takta. Oblik je najčešće frangmentaran, čime je podvučen karakter Iščekivanja – pripreme. Na kraju prvog stava može da se javi koda (coda). Od vremena Betovena koda je gotovo redovan sastavni deo sonatnog oblika. Postoje dve vrste kode: prva predstavlja reminiscenciju (sećanje) obično na prvu temu i uglavnom se pridržava osnovnog tonaliteta; i druga razvijena koda – kakvu je uveo Betoven. U njima se tematski materijal razgrađujekao u razvojnom delu. Takve kode koruste materijal obeju tema.       

      

        4. SIMFONIJA  

       Simfonija je orkestarsko delo pisano za simfonijski sastav orkestra. Formirana polovinom XVIII veka, proizašla je iz italijanske uvertire, od koje je preuzela naziv. Ta italijanska uvertira je Skarlatijeva ili napolitanska simfonija. U Italiji se i danas operske uvertire nazivaju simfonijama. Tri odseka uvertire pretvorena su u tri stava, koji su ubrzo dopunjeni menuetom. Klasičnu simfoniju pripremaju Samartini i drugi italijanski autori pre 1750. god., a temelje joj polažu Manhajmovci. Oni su stvorili klasičan orkasterski stil i uveli drugu temu u prvi stav. U Hadnovim simfonijama se ogleda čitav razvoj ove forme. On je prvi uveo lagani uvod pred prvi stav i naročitu pažnju posvetio tematskoj obradi u razvijenom delu. Od njegovog doba menuet je redovan sastavni deo simfonije. Najznačajnije od njegovih 108 simfonija su 12 londonskih i 6 pariskih. Mocart produbljuje sadržinu simfonije u dramatskom smislu i unapređuje orkestarski stil. Vrhunac u razvoju simfonije predstavljaju Betovenove simfonije.                   

 

          5. SVITA  

          Svita je ciklična kompozicija od tri ili više stavova, koji predstavljaju manje oblike jednostavnije građe i sadržine. Unutrašnja povezanost stavova nije čvrsta kao kod sonatnog ciklusa. Razlikuje se barokna svita (XVII i prva polovina XVIII veka) i novija svita (XIX i XX veka). Naziv svita (sled ili niz) bio je upotrebljavan u Nemačkoj i Engleskoj, a u Italiji- partita. U osnovi predstavlja niz igara koje nemaju pravi igrački karakter. Tome doprinosi manje-više  polifona obrada, jer se razvijaju u vreme procvata instrumentalnog kontrapunkta. Igre međusobno kontrastiraju karakterom, poreklom i vrstom takta, a jedinstvo oblika je postignuto na taj način što su sve igre u istom tonalitetu. Kod Baha su ustaljeni sastavni delovi svite: alemenda (nemačka igra), sarabanda ( španska igra), kuranta (francuska igra) i žiga (engleska igra). Svite su pisane za solo instrumente i za ansamble.    

 

          6. OPERA  

         Opera (solista, hor i orkestar) je scensko vokalno-instrumentalno delo, koje se – kao svako dramsko sastoji od činova, a ovi od scena. Tekst opere, libreto, može biti specijalno napisan za operu, mada se češće obrađuje postojeće dramsko delo, prilagođenog zahtevima muzike – pre svega skraćenog, jer pevani tekst traje znatno duže od govorenog, ili dramatizacija književnog dela druge vrste. Reč opera je skraćeni oblik italijanskog izraza opera da musica (muzičko delo), čime se želi opisati opera kao zbir muzičkih dela: solo pevanja, horskog pevanja, kao i igre u jednom delu. Prvo delo koje se smatra operom u današnjem smislu je opera Dafne (Daphne) italijanskog kompozitora Jakopa Perija (Jacopo Peri) iz 1597. godine, a tekst za tu operu je obnovio Otavio Rinučini.  

 

          7.INVENCIJA  

          Bahove invencije su male polifone kompozicije za klavir, odnosno klavikord. Postoje dve zbirke – 15 dvoglasnih i isto toliko troglasnih invencija. Oblik invencije je  dvodelan – blizak baroknom tipu dvodelne pesme – ili češće trodelan – blizak obliku fuge.     

 

        8. ORATORIJUM  

      Oratorijum je obimno vokalno-instrumentalno delo u kojem dominira epsko-dramski karakter, a pisano je za soliste, hor i orkestar. Njegova forma slična je ranoj operi – sastoji se od niza numera, rečitativa, arija, ansambala, horova,horskih i orkestarskih delova. Mnogi  oratorijumi su sasvim dramski postavljeni. Radnju pripoveda historikus (testo), a od opere se razlikuje po znatno većoj ulozi hora i, razume se, po tome što nema scenu.  Postojala su dva osnovna tipa ovog oblika: latinski oratorijum (oratio latino), i narodni oratorijum, za koji je  tekst uvek pisana na narodnom (italijanskom) jeziku (oratio volgare). Njihovo poreklo je  različito. Narodni oratorijum se razvijao iz lauda-crkvenih prikaza biblijskih događaja u kojima je muzičke numere povezivao nastup testa, pripovedača, a u samom muzičkom jeziku evidentni su uticaji svetovne muzike – posebno dramskog madrigala. Pod uticajem opere u ulozi testa pojavljuje se rečitativni stil, a nedugo potom uvodi se i arija. Narodni oratorijum se od samih početaka razvijao na narodnom jeziku. Uloga hora nije bila posebno izražena, a najveća pažnja posvećivana je virtoznoj ariji. U sadržaju su sve naglašeniji postajali svetovni elementi.Latinski oratorijum im asličnu strukturu, ali su njegovo poreklo i razvoj povezani za crkvu. Pisan je na latinskom jeziku, sa značajnom ulogom hora, uglavnom homofono tretiranog, a uloga historikusa biva poveravana ne samo solisti već i duetima, pa i horu. Sadržaj oratorijuma uglavnom je duhovni, ali će se u istorijatu oblika pojaviti i svetovni (npr. Godišnja doba-Hajdn). Najznačajniji kompozitori oratorijuma u XVII veku su Italijan Đakomo Karismi (Carissimi, 1604-1674), Nemac Hajnrih Šic (Schutz, 1585-1672) i Italijan Alesandro Skarlati (1660-1725).          

 

       9. KANTATA  

       Oblik kantate (cantare=pevati) nastaje u XVII veku, a potom se njen razvoj može pratiti sve do danas. Kantata može biti svetovne ili duhovne sadržine, a pisana je za hor ili soliste uz instrumentalnu pratnju. Od oratorijuma se razlikuje skromnijim dimenzijama, pretežno lirskim (a ne epsko-dramskim) karakterom. Solista u kantati obično ne tumači dramski lik, već nastupa samo da bi bio muzički kontrast ansamblu ili horu. U baroku postoji i solo-kantata, pisana za glas uz instrumentalnu pratnju. Kantatu naročito neguje nemački kompozitor (Šic, Bukstehude, Teleman), a vrhunac dostiže u Bahovom opusu.     

 

      10. PASIJA (muka)  

      Pasija predstavlja liturgijsko-muzički prikaz biblijske legende o Hristovom stradanju. U svom razvoju ona je prošla kroz nekoliko faza. U doba renesanse pišu se tzv. responzorijalne pasije (Laso), motetske pasije, kakve je pisao Galus, i oratorijske pasije, koje se po obliku približavaju oratorijumu, s tim što su nešto obimnije. U liturgijski tekst oratorijske pasije unose se umeci – protestantski korali. Ovaj oblik dostiže vrhunac kod Baha. Najpoznatije Bahove pasije su Pasija po Jovanu, Pasija po Mateju i pasija po Luki        

  

       11. TOKATA  

       Naziv tokata (toccata, od ital. toccare = dirati) označava kompoziciju za instrument s dirkama (prvobitno orgulje, kasnije  i čembalo odnosno klavir). Poreklo joj je u staroj orguljskoj predigri (preludijum, intonacija; primeri još kod Paumanna u XV veku) koja je služila kao uvod u izvođenje horskog dela, a imala je i čisto praktičnu svrhu – davanja intonacije pevačima. Osnovni elementi starije orguljske tokate jesu 1) puni, svečani akordi, 2) figuracije i pasaži. Na taj način izvođač ima prilike da prikaže kako zvučnost instrumenata, tako i svoju tehniku. Tokata počinje akordima, a zatim se uvođenjem sve kraćih notnih vrednosti postepeno prelazi u melodijske figuracije. Oblik je neodređen; čitavo delo ima karakter improvizacije.        Bahove orguljske tokate (npr. d-moll, C-dur, “Dorska tokata”) koriste akorde, virtuozne pasaže, harmonsku figuraciju, rečitativne odlomke (poreklom iz dramske muzike), zvučne kontraste ( iz baroknog koncerta), zastoje na koronama. 

 

 

  2. OBLIK:       

 

       1- MAKRO-FORMA:

broj delova: aba  (repriza)                                                         

                 aba1 (promenjena repriza)                                                           

                 abc   (prokomponovani tip, sve je različito)            

 

      2- MIKRO-FORMA: broj tema – osnovna muzička misao; harmonija; monofonija  i polifonija                                      

      homofonija– višeglasna kompozicija u kome jedan glas izvodi jednu temu, a ostali ga prate.Javlja se u klasicizmu i romantizmu                                                                          

       polifonija– višeglasnakompozicija u kome svi glasovi donose jednu temu u različito vreme. Javlja se u baroku.

 

 

 

  3. IZVOĐENJE:       

 

       VOKALNO – 1) solo pevanje

                            2) duet   

                          3) tercet

                          4) kvartet                                  

                          5) kvintet                          

                          6) sekstet                               

                          7) septet                              

                          8) oktet                                

                          9) hor: dečiji, muški, ženski i mešoviti     

 

         po jačini glasa:     muški: tenor> bariton> bas                                    

                                   ženski: sopran> mecosopran> alt 

 

         INSTRUMENTALNO- kamerni ansambl (kod Jozefa Hajdna, u obliku gudačkog kvarteta),                                   gudački orkestar , duvački, simfonijski,.. 

 

       VOKALNO- INSTRUMENTALNO 

 

 

  4. TEMPO:                 

   –     lagani, spor (lento- sporo, largo-široko, adagio-osećajno)   

   –    umeren (andante-polako, andantino-nešto brže od andante, moderato-umereno)                

   –    brz (allegro-vedro, allegretto-umereno brzo, presto-brže, vivo-živo, vivace-živahno)        

 

  5.-DINAMIKA: U baroku u romantizmu dinamika je često kontrasna, prelazi naglo iz jakog u tiho, i obrnuto. U klasicizmu je najčešće dinamičko nijansiranje u vidu:   

              1) pianicimo (baš tiho), pijano (tiho), mecopijano (umereno tiho)                                     2) fortissimo (baš jako), forte (jako), mecoforte (umereno jako)                            

              3) krešendo (postepeno pojačavanje) i dekrešendo( postepeno stišavanje);                                                      

 

  6. SUBJEKTUVAN DOŽIVLJAJ:  uključuje melodiju i ritam dela. Ova stavka iziskuje veliki broj opisa i unutrašnjeg stanja kako kompozitora tako i slusaoca. Bitan je i motivski rad.                                                                                

Nokturno

Frederik Šopen: Nokturno   -          e-dur -          izvođenje: instrumentalno -          muzički oblik: nokturno -          mala muzička forma, kompletna raspoloženja se izlažu -          dinamika: mecosopran...

Klavirski koncert

    Robert Šuman: Klavirski koncert   -          a-moll -          alegro vivace - vedro živahno -          izvođenje: instrumentalno -          muzički oblik: koncert U uvodnom delu...

Italijanska simfonija

Feliks Mendelson: Italijanska simfonija   -          muzički oblik: simfonija -          izvođenje: instrumentalno   To je idilična, savršena simfonija u kojoj briljira virtuoznost orkestra. Mendelson...

Violinski koncert

Feliks Mendelson: Violinski koncert     -          e-moll, izvođenje instrumentalno -          muzicki oblik: koncert za violinu i orkestar   Počinje usamljeno kao da nam kompozitor ispoveda svoju tužnu i tragičnu...

Mesečarka

Vićenco Belini: Mesečarka  - muzičko scensko delo  - muzički oblik: opera  - tempo: vivo-živo, allegreto-živahno   U najavi čujemo duvačke instrumente. Kreće razdragano, nestrpljivo,...

Don Pasquale

Gaetano Doniceti: Don Paskvale   -          muzičko scensko delo -          muzički oblik: komična opera -          forte (dinamično)   U najavi čujemo duvačke instrumente kao...

Seviljski berberin

Đoakino Rosini: Seviljski berberin   -          muzičko scensko delo -          muzički oblik: opera -          lento (sporo), forte (jako), allegro (brzo) Kreće poletno, veselo i...

Semiramida

    Đoakino Rosini: Semiramida   -          muzičko scensko delo -          muzički oblik: opera -          I deo: lento (sporo), II deo: adagio (osećajno)  ...

Italijanka u Alžiru

Đoakino Rosini: Italijanka u Alžiru - muzičko scensko delo - opera (koju čine orkestar, hor i solista; iz dva dela AB) - izvođenje instrumentalno-vokalno...
error: Sadržaj je zaštićen